- Детаљи
- Аутор: Пане Синобад
- Категорија: Сисари
- Погодака: 2091
Пољска волухарица | ||
![]() |
||
Систематика | ||
Царство | Animalia | Животиње |
Тип | Chordata | Хордати |
Подтип | Vertebrata | Кичмењаци |
Класа | Mammalia | Сисари |
Ред | Rodentia | Глодари |
Породица | Cricetidae | Хрчкови |
Род | Microtus | – |
Биномијална номенклатура | ||
Microtus arvalis (Pallas, 1778) | ||
Ареал врсте | ||
![]() |
Пољска волухарица (Microtus arvalis) је врста сисара из породице Хрчкова (Cricetidae).
Опис
Створење мале величине, дужина тела је променљива, 9-14 cm. Тежина је обично мање од 45 грама. Боја крзна на леђима може да варира од светло смеђе до сиво-смеђе боје. Стомак је обично свјетлији: прљаво-сива, понекад са жуто-окер бојом.
Исхрана
Ове животиње су биљоједи свега: једу поврће свих врста, семена и кору дрвећа у зимском периоду. Пољска волухарица када је присутна у великом броју може постати "бич за усеве".
Начин живота
Пољска волухарица воли топло и суво земљиште, где копа тунеле и прави веома великих подземне системе. Дубина до које копају своје системе није већа од пола метра.
Током зиме, волухарице често траже уточиште у амбарима и шталама, подрумимиа и кућама. Животиње које остају на отвореном, покушавају да обезбеде храну и оне копају тунеле под снегом, које често јачају са биљем и маховинама. У недостатку хране или код појаве опасности мигрира са угрожених терена. Добар је пливач и вода јој не представља препреку.
Размоножавање
Гнезда се налазе на 40-60 cm дубине, испуњена су са сувом травом. У овим просторијама од априла до октобра, женке се коте и практично након тога мужијак их поново оплоди тако да су у могућности да годишње окоте и преко 200 младих. Ово може довести до пренасељености овог подручја, што се често завршава истом брзином са којом је и дошло до пренасељености. Популација волухарица почиње да опада због мањка расположивих средстава, пошто је велика популација средства за живот су над експлоатисана и штавише, превелики број животиња доводи до сталног стреса због борбе за територију и храну, што даље доводи до до бржег губитак топлоте и смрти у борби или конвулзије.
Распрострањеност
Преовлађује на пољопривредним земљиштима, шумама, шумским степама и степским зонама европског копна од обале Атлантика на западу, источно од монголског Алтаја. На сјеверу граница иде дуж балтичке обале и Финске, Средњег Урала и Западног Сибира. На југу до Балканског полуострва, црноморске обале, Крима и северног дела Мале Азије.
Видјети још
Референце
- 1.^ Интернет сајт агенције Европске уније за заштиту животне средине (The European Environment Agency)
- Детаљи
- Аутор: Пане Синобад
- Категорија: Сисари
- Погодака: 1223
Евроазијска видра | ||
![]() |
||
Систематика | ||
Царство | Animalia | Животиње |
Тип | Chordata | Хордати |
Подтип | Vertebrata | Кичмењаци |
Класа | Mammalia | Сисари |
Ред | Carnivora | Звијери |
Породица | Mustelidae | Куне |
Род | Lutra | – |
Биномијална номенклатура | ||
Lutra lutra (Карл Лине, 1758) | ||
Ареал врсте | ||
![]() |
Евроазијска видра (Lutra lutra) је врста сисар из породице Куна (Mustelidae).
Особине
Нарасте до 140 cm. Глава дугачка, одозго спљоштена, кратка лица, уздигнута њушка. Очи малене и сјајне, уши малене, врат кратак, тијело продужено и витко, кратке и јаке ноге. Видре имају по пет прстију на ногамас са пливајућом опном између прстију па јој ноге кад плива служе као весла. На прстима има канџе које јој служе за хватање плена. Може да се усправи на задње ноге и тако стоји и по неколико минута. Реп коничног облика, у корјену јак, лаган спљоштен, на крају зашиљен па им служи као кормило док роне. Крзно је глатко и водоотпорно, а длака оштра и крута, тамнија на крајевима а светлија при корену. Боја длаке је кестењаста, њушка, уши и подвратак су сиве боје док су доњи дијелови тијела свијетлије кестењасти.
Када је под водом, носнице и уши може потпуно затворити да у њих не уђе вода. У води могу издржати изузетно дуго, а за хватање плена се служе оштрим и снажним зубима.
Начин живота
Живи у текућим водама, барама, рибњацима и језерима. За видре је ипак најважније да је вода бистра и да обале пружају могућност скривања. Оне копају своје јазбине под земљом. Улаз у ходнике (јазбине) се налази на око пола метра испод површине воде. Од улаза води један ходник дуг око 2 м до великог брлога који је увек сув, а од брлога води један уски ходник до површине и служи као довод ваздуха. Понекад се усељавају у напуштене јазбине јазаваца и лисица или користе рупе у обали које је река издубила и продубљују их па се у њима настањују.
Видре су врло страшљиве, суздржљиве животиње које живе самачким животом. У лов иду претежно ноћу, а дан углавном проводе у својим јазбинама. Видре обележавају своју територију изметом, и често је контролишу. Мужјак обично поседује велику територију, дужине од једног до четрдесет километара, а у просеку око осамнаест километара, а женка са младунцима поседује нешто мањи простор у склопу територије мужјака.
Веома су опрезне, има добро развијена чула слуха, вида и њуха и способна је да примети опасност на удаљености од стотињак корака. Кад осети опасност, видра бежи у воду јер се тамо осећа најсигурније.
Исхрана
Храни се само ноћу рибама и раковима а у помањкању ове хране мишевима, жабама и птицама. У потрази за храном, видре често знају да се селе из једног ријечног подручја у друго, при том често прелазећи велике удаљености. Нарочито воли јегуље и пастрмке. Мало који плен може да им умакне. Док год је под водом, а поред ње се помера нешто живо, она ће кренути у лов чак и ако је пре тога већ нешто уловила.
Размножавање
Видре немају одређени период парења. У подручју једног мужјака живи неколико женки, и мужјак их посећује када су спремне за парење. Мужјаци постају полно зрели са око 18 месеци старости, а женке са око 2 године. Женке се коте отприлике 63 дана након парења, и доносе 1 до 4 младунаца. Првих четрдесетак дана младунци су потпуно беспомоћни и мајка их доји. Мужјаци не учествују у подизању младих. Младунци уче да пливају са 12 недеља старости, кад им крзно постане водоотпорно. Обично у почетку одбијају да уђу у воду па их мајка гура унутра. Након 8-9 месеци младе видре се први пут привремено одвајају од мајке, а постају потпуно независне од мајке са око 12 месеци.
Распрострањеност
Европска видра је најшире распрострањена врста видре. Насељава дјелове Азије и Африке као и цјелу Европу. Вјерује се да је тренутно изумрла у Швајцарској и Лихенштајну док је у Летонији, дуж Норвешке обале и на сјеверу Енглеске честа животиња.
Видру су некада ловили због крзна, али и зато што су је рибари сматрали конкуренцијом. Успркос томе популација видре годинама се није смањивала. Међутим, крајем педесетих година дошло је до великог смањења њихова броја због онечишћења воде пестицидима. Због безобзирног лова, тровања и уништавања животног простора видре, видра је данас постала једна од најугроженијих врста сисаваца у средњој Европи. Вјештачким узгајањем и поновним насељавањем у новије вријеме покушава се спријечити изумирање врсте. Разлози угрожености видре су, између осталих и криволов – јер је важи за штеточину и због илегалне продаје крзна.[4]
Референце
- 1.^ Интернет сајт агенције Европске уније за заштиту животне средине (The European Environment Agency)
- 2.^ Данијел Поповић, Ловачки лексикон, стр. 178
- 3.^ Alfred Edmund Brehm, Живот животиња
- 4.^ Интернет поратл: Свијет који нестаје
Спољашње везе
- Јелена Тркуља: Евроазијска видра (Lutra lutra). Рад ученика из „Гимназије Сомбор“ (www.gimnazijaso.edu.rs).
- Детаљи
- Аутор: Пане Синобад
- Категорија: Сисари
- Погодака: 3354
Европски зец | ||
![]() |
||
Систематика | ||
Царство | Animalia | Животиње |
Тип | Chordata | Хордати |
Подтип | Vertebrata | Кичмењаци |
Класа | Mammalia | Сисари |
Ред | Lagomorpha | Зечеви |
Породица | Leporidae | – |
Род | Lepus | – |
Биномијална номенклатура | ||
Lepus europaeus (Pallas, 1778) | ||
Ареал врсте | ||
![]() |
Европски зец (Lepus europaeus) је врста сисар из породице (Leporidae).
Особине
Глава округла, сужава се према губици са дубоко урезаним покретним уснама те са великим дугим длакама које зовемо "брцима". Очи велике са другим обрвама. Уши велике, много дуже од главе, елиптичне, веома поктретљиве и на врху црне. Врат кратак, тјело продужено, с кратким ногама, задње су дуже, реп кратак, одозго бијел а на врху црн. [2]
Живи на пољима, ливадама, у шикарама, зашумрацима и шумама. Активан је само ноћу осим у време парења. Уколико му се приближава његов непријатељ остаје непомично лежати верујући својој камуфлажи или бежећи чувеним скоковима и трком брзине и до 60 km/h. У опасности бјежи, крећући се у цик цак линији. Може и да зарони у поток и добар је пливач. Животни вијек зеца у природи је и до 7 година.
Исхрана
Храни се травом, поврћем, младим житарицама, дјетелином итд. а зими у недостатку хране глође кору младих стабала и воћака. Храни се ноћу, дању спава увучен у "логу".
Размножавање
Зец полно сазрева већ са седам месеци. Пари се од децембра до августа. Зечица се пари и коти 3-4 пута годишње 1-3 младих, који се рађају покривени длаком и одмах виде. Период ношења износи 42-43 дана. Зечица доји младе једном дневно укупно тридесет дана. Своје логе прави на начин да може осматрати околину и бити на опрезу. Зечица најчешће не борави заједно са младим, како не би привукла пажњу предатора, али је увек у близини. Посебна занимљивост је свакако чињеница да зечица може након 38-ог дана ношења поновно бити оплођена.[4]
Распрострањеност
Настањује готово цијелу Европу. Одликује га велика еколошка прилагодљивост, различитим врстама терена, али највише му одговарају равничарски предели.
У прошлом вијеку зец је увежен у многе друге области широм свјета: источна Сјеверна Америка, Јужна Америка, Аустралија, Нови Зеланд и на многа бројна острва, укључујући Тасманију, Фокланде, Барбадос итд [3]. Зец је увежен у Сјеверну Америку из Њемачке од стране пољопривредника.
Непријатељи
Због укусног меса, зец има доста природних непријатеља. Често представља ловину грабљивицама, звјерима а и човјеку. Крзно се употребљава у разне сврхе а длака за прављење шешира.
Референце
- 1.^ Интернет сајт агенције Европске уније за заштиту животне средине (The European Environment Agency)
- 2.^ Данијел Поповић, Ловачки лексикон, стр. 184
- 3^ Reid N. & Montgomery, W. I. (submitted to Royal Irish Academy). Naturalisation of the brown hare in Ireland.
- 4^ Месо дивљачи: Зец
- Детаљи
- Аутор: Пане Синобад
- Категорија: Сисари
- Погодака: 1026
Јужни бијелогруди јеж | ||
![]() |
||
Систематика | ||
Царство | Animalia | Животиње |
Тип | Chordata | Хордати |
Подтип | Vertebrata | Кичмењаци |
Класа | Mammalia | Сисари |
Ред | Erinaceomorpha | Јежеви |
Породица | Erinaceidae | – |
Род | Erinaceus | – |
Биномијална номенклатура | ||
Erinaceus concolor (Martin, 1838) | ||
Ареал врсте | ||
Карта (ширина 236п) |
Јужни бијелогруди јеж (Erinaceus concolor) је врста сисара из породице (Erinaceidae).
Јежеви су ситни сисари из бубоједске потпородице Erinaceinae, чија је основна карактеристика присуство бодљи. Припадају реду бубоједа. Постоји 16 врста јежева подељених у пет родова.
Особине
Јежеви су мали сисари. Дужина тела европског јежа износи од 15 до 30 центиметара, а тежина од 1.5 до 2 килограма. Осим бодљама, тело је прекривено браон крзном и имају кратак реп. Јежеви поседују пет прстију на предњим шапама са кратким ноктима. Задње ноге завршавају са по четири прста са дугачким ноктима који непрекидно расту. Јежеви поседују ове особине с обзиром на то да су копачи. Најразвијеније је чуло мириса и имају одличан слух. Врло су обазриви и реагују и на најмањи шум.
Све врсте јежева се користе одбрамбеном способношћу да се умотају у тесну лоптицу, како би бодље биле уперене према спољашњости. Јежеви су ноћне животиње, иако неке врсте могу с времена на време да излазе и дању у потрагу за храном. Већину дана проведу спавајући или у рупи у земљи или су сакривени испод траве и камења. Опет, различите врсте имају мало другачије особине, али генерално јежеви ископавају јаме као склоништа. Сви дивљи јежеви су у стању да хибернирају, мада не раде сви то; хибернација зависи од температуре и распрострањености хране и саме врсте.
Бодље
Главна карактеристика јежева су бодље које су у ствари тврде, шупље длаке начињене од кератина и дугачке су до 3 cm. Рађају се са малим и веома меканим бодљама. Након шест недеља прве бодље отпадају да би израсле нове, праве бодље. Одрасли јежеви имају на себи и до 5.000 бодљи које им служе првенствено као заштита. Бодље нису отровне и за разлику од бодљикавих прасади, не могу се лако одстранити од тела. Међутим, ако је изложена јаком притиску и стресу, или је болесна, животиња може да одбаци бодље.
Исхрана
Јежеви се у првом реду хране бескичмењацима (кукци и њихове ларве као и колутићавци), али једу и мале кичмењаке као и стрвину. У мањој мјери једу и биљни материјал као коријење и воће.
Размножавање
Трудноћа зависи од врсте до врсте и траје од 35 до 58 дана. Женке крупнијих врста рађају, у просеку, 3-4 младих, док женке мањих врста просечно доносе на свет 5-6 младих јежева. Гнездо се састоји од хрпе лишћа које саме направе. Није необично да, као код многих других сисара, мужјак убије новорођене јежеве. Женке рађају два пута годишње. Један окот је у мају, а други у септембру.
Распрострањеност
Јежеви су активни претежно у сумрак и ноћу. Прилагодили су се ноћном животу и бубоједном начину исхране.Живе широм Европе, Азије, Африке и на Новом Зеланду. У Аустралији и Северној Америци нема родних јежева, док су они на Новом Зеланду уведени. Јежеви настањују подручја од британских острва и Пиренејског полуотстрва све до јужне Африке односно Кореје и Индије.Јежеви живе у врло различитим стаништима. Прави јежеви воле сува подручја, могу се срести у ријетким шумама, на травњацима и ливадама, али и на култивисаним подручјима, као и на зеленим површинама у градовима.
Непријатељи
Од природних непријатеља могу да их угрозе једино вукови и лисице и то само уколуко их успеју преврнути на леђа. Највећу претњу им представља човек. Код јежева се такође јављају обољења слична људским, као што су рак, обољења јетре или кардиоваскуларна обољења.
Спољашње везе
- Кристијан Новаковић: Прави јеж (Erinaceus concolor). Рад ученика из „Гимназије Сомбор“ (www.gimnazijaso.edu.rs).
- Википедија на спрском језику: Јеж
Референце
- 1.^ Интернет сајт агенције Европске уније за заштиту животне средине (The European Environment Agency)
- Детаљи
- Аутор: Пане Синобад
- Категорија: Сисари
- Погодака: 1633
Ровчица | ||
![]() |
||
Систематика | ||
Царство | Animalia | Животиње |
Тип | Chordata | Хордати |
Подтип | Vertebrata | Кичмењаци |
Класа | Mammalia | Сисари |
Ред | Soricomorpha | Ровчице |
Породица | Soricidae | – |
Род | Crocidura | – |
Биномијална номенклатура | ||
Crocidura suaveolens (Pallas, 1811) | ||
Ареал врсте | ||
![]() |
Ровчица (Crocidura suaveolens) је врста сисара из породице (Soricidae).
Особине
Ровчица је један од најмањих сисара у Европи. Са дужином од само 5-8 cm је најмањa од свих врста ровки, од којих има и доста краћи реп. Боја крзна је прилично променљива:од сиве боје на стомаку до браон са црвенкастим тоновима на леђима.
То је земаљске врсте са дневним и ноћним навикама.
Често као гнезда користи или напуштене ископине других сисара или у жбуњу направи гнездо од листова и гранчица.
Као и друге врсте ровки креће су у "караванима", штенад су организоване у једној колони, држећи се за реп мајке, која их води. Каравански се крећу легла у случају опасности и да подстакну младе да истражују области.
Исхрана ровчице се састоји од инсеката, паукова, пужева, малих кичмењака и, у односу на друге ровке, значајну компоненту у хрени представљају лишће, семенке и корење.
Главну опсаност за њих представљају сове, понекад змије и већи пацови.
Размножавање
Сезона парења је од пролећа до јесени. Женке могу имати 3-5 трудноћа по сезони. Период гестације је нешто мањи од месец дана.
Млади напуштају гнездо већ око осми дан и постају сексуално зрели након три месеца.
Расрострањеност
Распрострањене су на теренима шума и пашњака до 1800 м надморске висине. Налазе се и у култивисаним срединама и баштама, иако има тенденцију да се избегну више насељена подручија.
Видјети још
Референце
- 1.^ Интернет сајт агенције Европске уније за заштиту животне средине (The European Environment Agency)