Прилог познавању куле Јанковић Стојана
У сјеверозападном дијелу села Ислама Грчког у Равним Котарима, с лијеве стране цесте за сусједно село Ислам Латински, налазе се црква Св. Ђурђа и јединствен комплекс стамбених и господарских зграда које становништво овог краја зове Кулом Јанковић Стојана или Дворима Јанковића. Овај је комплекс некоћ био у посједу племените обитељи Митровић (Јанковић), а данас је у посједу њихових насљедника из обитељи Десница.
Кула је смјештена на благој падини уз руб поља, а црква на тјемену брежуљка сјевероисточно од Куле који доминира ширим околним простором. С овог мјеста поглед у даљину највише сеже у смијеру запада и сјевера . Западно се виде села Поличнк и Суховаре, а сјеверозападно и сјеверно, села Ислам Латински, Рупаљ, Радовин и Сливница, изнад којих се у позадини уздиже велебна планина Велебит. Стратешка позиција мјеста и визуална прегледност околним подручјем били су важни фактори што се управо овуда у раном новом вијеку утврдило гранично подручје између Османског Царства и Млетачке Републике.
Комплекс стамбених и господарских зграда које чине данашње Дворе Јанковића (Десница) заузима површину од око 4500m2. Комплекс у тлоцрту затвара честицу приближно правоогаоног облика ограђену са свих страна високим каменим зидовима. Састоји се од стамбеног дијела који обухвата три крила комплекса, источно, сјевероисточно и југозападно, унутрашњег дворишта, три господарска крила на сјеверозападу, сјевероистоку и југоистоку, предњег дворишта и оградног зида. Главни улаз у комплекс зграда налази се на југоисточној страни стамбене зграде која се зове стара кућа. Прва просторија кад се уђе у ову зграду назива се стража Из страже се лијево улази у cтамбени дио у јужном углу комплекса која се зове сала, десно се улази у приземље стаpе куће, а право у унутрашње двориште, одакле се даље улази у остале дијелове комплекса. Југонсточно од сале налази се дио који се зове кула, а сјеверозападно је нови стан. Простор унутрашњег дворишта зидом је подијељен у два дијела. Југозападни дио доворишта везан је уз стамбене објекте, а сјеверонcточни дио уз господарске зграде. Стара кућа је једина двокатница у комплексу, док су све друге зграде једнокатнице или приземнице. Висину старе куће прелази једино дио куле, дограђен у периоду од 1933. до 1934. године, који је обликован у псеудофортификацијским формама.
Комплекс Куле Јанковића зидан је локалним каменом. Комади камења полагани су у вапнени морт, без строгог услојавања и финог клесања камених блокова. Тек су поједини крупнијн камени блокови постављени на кутовима зграда финије обрађени. У зидове старе куће и куле уграђено је више сполија. Најинтересантнији је уломак монументалног античког ступа од црвеног египатског гранита који је уграђен у сјевероисточни угао куле. Овакви ступови код нас се јављају на луксузним античким здањима попут перистила Диоклецијанове палате у Сплиту, базилике на Манастиринама у Солину (у секундарној употреби) и античком форуму у Задру [1]. Један сполир неидентификоване изворне намјене, налази се у зиду старе куће десно од главних врата. С унутрашње стране зидова старе куће, међу камењем се виде узидани бројни уломци старије купе каналице и разне грађене цигле [2]. На прочелној фасади старе куће, у разини првог ката, постоји више отвора у функцији пушкарница.
Истакнут положај у крајолику и повољни увјети за живот људи, утјецали су да је ово мјесто било насељавано још од праисторијског доба. Извор питке воде зван Клокотуша, који се налази на око четрдесет метара сјеверно од Куле Јанковића. Придонио је атрактивности мјеста за становање. Вода на овом извору не пресушује ни у најсушнијим раздобљима. На једном платоу падине према пољу, десно од пута којим се са сјеверне стране приступа Клокотуши, проналажени су уломци керамичких посуда из праисторијског доба [3]. Ови уломци керамичких посуда из праисторијског доба проналажени су и у башrи уз саму Клокотушу. Могуће је да је заравњени плато који се простире изнад Клокотуше у смјеру цркве, гумна и комплекса Куле Јанковића, насеобински плато из бронзаног доба. Западно од комплекса Куле, као случајни налази, пронађене су двије камене сјекире с рупом за насађивање на држалицу, које се оквирно датирају од краја неолита до раног бронзаног доба [4].
У близини комплекса Куле Јанковиића пронађена је глава бронзаног кипа кентаура који се датира у 2. или З . вијек [5]. Висина сачуваног дијела кипа износи 16,5 cm. Ријеч је о римској бронзаној копији насталој по узору на мраморни кип Старог кентаура који је пронађен у Хадријановој вили у Тиволију заједно с још једним кипом Младог кентаура. Кипове кентаура из Тиволија израдили су вјеројатно у 2. вијеку, скулптори Аристеј и Папија из Афроднзија на Кипру [6]. Такођер је могуће да је бронзани кип скулптура из Ислама Грчког настао по узору на нрку другу сличну, али непознату римску капију кипа кентаура из класичног или хеленисгичког доба. Кипови кентаура били су чест мотив којим су се украшавале ладањске римске виле и њихови вртови [7]. Кентаури, сатири и силени припадају дионизијском кругу мотива, а доводили су се у уску везу с култовима плодности. Проналазак главе кентаура у близини Куле Јанковића, указује на могућност постојања луксузне виле (villae rusticae) на овом мјесту у вријеме антике.
Претпоставља се да су објекти ладањског карактера, на подручју Ислама Грчког постојали и у средњем вијеку. Управо се на локалитет данашње Куле Јанковића, на темељу једног средњовјековног документа који се сачувао у пријепису из 17. вијека, убицира ладањска кућа нинског бискупа [8]. Ријеч је о исправи од 25. јуна 1272. године којом угарски краљ Стјепан потврђује даровницу бана Роланда од 16. aвгycтa 1266. године о давању посједа званог Четиглавац (Chetiglauaz) нинском бискупу Сансону [9]. Уз ову исправу постоји и топографска скица посједа с главним међашима међу којима је и кућа споменутог бискупа. Међутим, с обзиром на тренутно стање истражености , за сада је тешко судити о убикацији овог објекта.
Подручје Ислама припојено је Османском Царству почетком Кипарског рата 1570. године [10]. Оно је тада постало гранично подручје према Млетачкој Републици, стога су Османлије приcтyпиле његовом утврђивању, а изграђеној тврђави надјенули су име Sedd-i Islam, што у пријеводу значи бедем ислама [11]. Евлија Челеби, османски путописац из 17. вијека, пише да је овај град из темеља подигао Гази Хусрев-бег. Међутим готово је сигурно да су Османлије приликом његове градње искористили инфраструктуру једног старијег утврђења које су адаптирали и прилагодили својим потребама [12]. Град Sedd-i Islam поcтao је крајем 16. и почетком 17. вијека јако гранично војно утврђење, а број чланова посаде у тврђави је знатно увећан до средине 16. вијека [13]. Осим ове тврђавe османски извори на подручју Ислама биљеже постојањеј ош једног утврђења које се звало Јокали кула. У склопу ове куле постојала је џамија [14]. Претпоставља се да се Јокали кула налазила иа мјесту данашње Куле Јанковића, међутим и у овом случају тренутно стање истражености не допушта сигурну убикацију [15]. Османска управа Исламом потраја је до 1647. године, када је овим подручјем завладала Млетачка Република.
Антонио Барбаро, млетачки генерални провидур за Далмацију, даровао је 1670. године Стојану Митровићу (Јанковићу), за заслуге стечене у рату против Османлија, куће н 400 гоњала земље на подручју Ислама [16]. Дароване куће претходно су биле у посједу Јусуф аге Тунића [17]. Сматра се да се ове куће нису налазиле на мјесту данашње Куле Јанковнћа [18].
Први обнмни извор информација о комплексу зграда на мјесту Куле Јанковића је први стабилни аустријски катастар, тзв. Францискански катaстap [19]. Катастарска општина Ислам Грчки припадала је Обровачком котару, тј. 3адарском округу, а њен катастарски план исцртан је 1826. године. Кула Јанковића је уцртана на листу IV (Fog. IV) катастарског плана ове катастарске општине [20]. Смјештена је на крајњем сјевроисточном дијелу села Ислама Грчког који је тада носио назив Дубрава (Dubrava). Стамбено-гoсподарски комплекс зграда које су тада чиниле Кулу Јанковића и господарска намјена околних површина незнатно су се разликовали од данашњег стања. У то је вријеме цијели посјед био у власништву Деде Мигровић (Јанковић) Ђурђа (Dede Mitrovich Giorgio).
Честица зграда на мјесту данашње Куле Јанковића, на францисканском катастарском плану означене су бројем 35. У Уписннку честица зграда (Protocollo delle particelle degli edifizj) под овим бројем у рубрици описа зграде (Qualitia delle case degli Edifizj) стоји да је ријеч о кући за становање на два ката, два дворишта, једној штали и кући за послyгy [21]. Три архитектонске цјелине комплекса виде се и на катастарском плану. Ови објекти су били међусобно повезани и чинили су јединствен комплекс који је у тлоцрту имао приближно правоугаони облик. Зграда која се налазила у самом средиштy комплекса дијелила је двориште на два дијела. Судећи на темељу данашње намјене простора у кули Јанковића, може се претпоставити да је југозападни дио комплекса с францисканског катастарског плана користила за становање племенита фамилија Митровић (Јанковић), а сјевероисточни дио њихова послуга, док је објект у средини вјероватно коришћен као штала. Објекти на мјесту данашње зграде која се зове крмари и сусједне јој појате у сјевероисточном дијелу Куле Јанковића у то вријеме још нису постојали. Крајња линија комплекса тада је ишла отприлике средином данашњег сјевероисточног дијела дворишта.
У вријеме израде францисканског катастра није постојао ни високи камени зид који је стамбене зrpаде и штапу повезао у једну цјелину с господарским зградама у дворишту. Цеста према Исламу Латинском тада је пролазила западно од цркве Св. Ђурђа (кат. чест. земљишта бр. 2272). У авлију данашњег комплекса Куле Јанковића, ова је цеста улазила на мјесту главног улаза, а излазила на мјесту врата нa сјевероисточном зиду којима се приступа гумну и цркви. Лијево од данашњег улаза, на мјесту објекта званог ортуланица, тада је постојала штала са засебним двориштем (кат. чест. зграде бр. 39) која се пружала читавом дужином тог дијела данашњег југонсточног зида авлије. Ова зграда је срушена између 1827. и 1879. године, у периоду од настанка до реамбулације францисканског катастра, када је на њеном источном дијелу, уз главни улаз, била подигнута ортуланица. На францисканском катастарском плану, насупрот штале, с десне стране споменуте цесте, уцртан је још један господарски објект с двориштем (кат. чест. зграде бр. 38). Овај објект налазио се на мјесту појате десно од врата на сјевероисточном зиду Куле Јанковића.
Када су штала (кат. чест. зграде бр. 39) и објект за господарску намјену (кат. чест. зграде бр. 38), између 1827. и 1879. године, постали зидом повезани са стамбеним комплексом (кат. чест. зграде бр. 35), траса цесте за Ислам Латински (кат. чест. земљишта бр. 2272) премјештена је источно од овог зида. Новотрасирани дио цесте, на углу југоисточног и сјевероисточног зида данашње авлије, рачвао се у два крака. Један крак је пролазио испред, а други иза цркве и гробља (кат. чест. земљишта бр. 227211). Траса овог другог крака, траса је данашње цесте за Ислам Латински. Приликом ове препарцелације поништено је гумно (кат. чест. земљишта бр. 919/1) које се налазило сјевероисточно од објекта за господарску намјену (кат. чест. зграде бр. 38), а јужно од цркве (кат. чест. зграде 36). Данашње гумно саграђено је западно од њега.
У периоду од нacтaнкa до реамбулације францисканског катастра десила се још једна битна препарцелација земљишта на мјесту данашње Куле Јанковића. Главна цеста којом је Ислам Грчки био повезан са 3адром (кат. чест. земљишта бр. 2280) пролазила је испред самог стамбеног компекса, а код објекта за господарску намјену (кат. чест. зграде бр. 38) се сустицала са цестом из Дубраве за Ислам Латински и настављала даље западно од цркве (кат. чест. земљишта бр. 2272). Да би се реалнзовала идеја о јединственој цјелини стамбеног комплекса и објеката за господарску намјену испред њега, ова је цеста била у пољу испод куле скренута на десно према Карановим кућама (кат. чест. зграде бр. 40 и 41), поред којих је излазила на цесту из Дубраве за Ислам Латииски. Промјеном траса цесте Задар - Ислам Грчки (кат. чест. земљишта бр. 2280) и цесте кроз Дубраву (кат. чест. земљишта бр. 2272) авлија данашње Куле Јанковића престала је бити раскршће ових двију цеста чиме је Кула добила изразитије ладањско озрачје.
На францисканском катастарском плану посебно је интересантна честица зграде кружног тлоцрта бр. 37. која се налази југоисточно од гумна (кат. чест. зељишта бр. 919/1) начестици земљишта бр. 920. У Уписнику честица зграда честица зграда стоји да је ријеч о торети површине 32.71 клафтера квадратна (117,56 m2 ), која jе такођер била у посједу Деде Митровић (Јанковић) Ђypђа. Њен промјер износио је око 12 метара, док нам њена висина у то вријеме није позната. У Вријеме реамбулације францисканског катастра седамдесетих година 19. вијека ове торете више није било. Тешко је судити о разлозима због којих је срушена тј, разграђена, али је јасно да је већ тада била дуже вријеме запуштена и изван своје основне намјене. Након коначног повлачења Османлија и успостављања млетачке управе, тј. након помицања граничног подручја према истоку, фортификацијски објекти на овом подручју су све мање служили својој намјени. Када је успocтaвљaнa аустријска управа они су потпуно изгyбили своју улоry и били препуштени пропадању. Moгуће је да је ова торета у посједу Деде Митровић (Јанковић) Ђурђа била разграђеена због грађевинског материјала који је био потребан за изградњу комплекса Куле Јанковића. Постојање торете за собом повлачи и питање јели oнa изворно била засебан објект или је пак била у склопу веће фортификацијске цјелине која се за разлику од ње није сачувала до 19. вијека.
Францискански катастарски план биљежи и одређене промјене на току извора Клокотуше (Torrente Locquotusa). У вријеме кад је рађена прва катастарска измјера терена, вода с овог извора текла је сјеверозападно од баште (кат. чест. земљишта бр. 2295), док је у вријеме реамбулације катастра она текла по средини баште (кат. чест. земљишта бр. 2295/3), а потом под правим углом скретала на свој стари ток. Уз стари ток извора, у башти (кат_чест. земљишта бр. 90) је постојао и један објект за господарску намјену (кат. чест. зграде бр. 34) површине 6,6 клафтера квадратних (23,72 m2). Cjeвepно од извора Клокотуша, такођер нa посједу Митровић (Јанковић) Ђурђа, између честице земљишта бр. 83 коју је тада обрађивао колон Зоран Катић и честице земљишта бр. 108. Убиљежен је и извор Мирњак (Torrente Mirgnach) (кат. чест. земљишта бр. 2294). Његовог тока у вријеме реамбулације катастра више није било.
У посједу Деде Митровић (Јанковић) Ђурђа био је и склоп објеката за господарску намјену (кат. чест. зграде бр. 31) који се налазио источно од извора Мирњак, а западно од цесте за Ислам Латински. Овај склоп су чиниле једна господарска кућа у средиштy и двије дрвене штале уз обод дворишта, укупне површине од 228,34 клафтера квадратна (820,65 m2). У периоду између исцртавања и реамбулације францисканског катастра, ови су објекти били срушени, а на њиховом мјесту је изграђено пет нових објеката.
Сјеверно од ових објеката, постојао је још један склоп кућа у посједу Деде Митровић (Јанковић) Ђурђа (кат. чест. зграде бр.30). Ријеч је о стамбеној кући, дрвеној кући за господарску намјену и дворишту укупне површине од 118,04 клафтера квадратна које је користио колон Иван Катић (424,23 m2). И ови су објекти били срушени у периоду између исцртавања и реамбулације францисканског катастра, а на њиховом мјесту су подигнута два нова објекта приближно исте површине и још један обекат југоисточно од њих.
Црква Св. Ђурђа налази се на брежуљку око 50 m сјевероисточно од комплекса Куле Јанковића. Ријеч је о једнобродној грађевини дужине 15,58 m (укупна дужнна с апсидом 17,73 m) и ширине 6,88 m, с полуктужном апсидом која над главним западним прочељем има звоник на преслицу. На главном прочељу цркве, с обје cтpaнe врата, призидане су камене клупе по читавој ширини цркве, изнад којих постоје два омања прозора с решеткама. Изнад довратника црквених врата налази се лунета, а изиад ње осмеролисна прошупљена розета направљена из монолитне четвртасте камeне плоче. Сличне розете, али које више подсјећају на котач него на стилизовани цвијет, постоје на главним западним прочељима цркава Св. Илије у Отону код Книна, Св. Луке у Мокром Пољу, Св. Николе у Ервенику и Св. Јована у Јошанима у Лици [22]. Црква Св. Јована у Јошанима је сpeдњовјековна црква, док и у преостала три случаја одређени архитектонски елементи оправдавају датацију цркава у средњи вијек[23]. Једна врата с лунетом изнад довратника и два прозора од којих је један полукружан, постоје и на јужном прочељу цркве. У цркви се под подом, испред иконостаса, налазе гробови истакнутих чланова племенитих фамилија Митровић (Јанковић) и Десница. На двије надгробне плоче постоје правоугаона поља с ћириличним натписима. Један надгробни натпис свједо чи о сердару Деде Митровићу покопаном у цркви 7. децембра 1768. године, док се на другом натпису јасно разлучује само датум 12. јул 1789. Године. Менза у олтрном простору цркве је сполиј у секундарној употреби који је изворно имао другу намјену. Плоча је некад била већа, а изворна профилација уз руб је остала на западној и јужној страни данашње мензе. Црква Св. Ђурђа данас је искључиво у функцији маузолеја племенитих породица Митровић (Јанковнћ) и Десница, док је некад уједно била и филијална црква парохије Ислам [24].
Око цркве постоји гробље. Међутим, од више камених надгробних споменика који су до почетка посљедњег рата постојали на гробљу, до данас су се сачувале само двије надгробне плоче уз јужно прочеље цркве и надгробни споменик Никанора Ракетића, кума Уроша и Бошка Деснице [25]. Једна камена плоча, за коју се не може поуздаио рећи да је надгробна, налази се испред цркве, а у врху степеница којима се приступало цркви.
Црква Св. Ђурђа на францисканском катастарском плану представљена је катастарском честнцом зграде број 36. У то је вријеме она такођер била у власништву Деде Митровић (Јанковнћ) Ђурђа, а заједно с гробљем заузимала је површину од 587,82 клафтера квадратна (2112,62 m2). Гробље се простирало сјеверно, источно и јужно од цркве. У периоду између исцpтaвања и реамбулације францисканског катастра, цеста за Ислам Латински била је премјештена источно од цркве и трасирана преко гробља, чиме је смањена његова катастарска површина. Усљед овог захвата у простору могуће је да се покоји гроб налази испод данашње цесте и чак с њене друге cтpане.
Датација цркве поприлично је yпитна. Вријеме њенe изградње најчешће се датира у 17. вијек, када се претпоставља да је у Исламу установљена православна парохија [26]. Међyтим, постоје индиције даје мјесто на којем је ова црква подигнyта, сакралну намјену имало и у ранијим раздобљима. Могуће да је данашња црква Св. Ђурђа у 17. или 18. вијеку била подигнута на темељнма старије цркве из касног средњег вијека или чак да је ријеч само о обнови старије цркве. Сакрални континуитет од cpeдњег вијека, а у појединим случајевима и од касне антике, потврђен је у случају више цркава у околини. Цркве Св. Николе и Св. Петра у Кули Атлагића, Св. Јеролима и Маријина Узнесења у Корлату, Св. Марка у Карину, Св. Илије у Парчићима, Св. Миховнла у Вукшићу, Св. Ивана у Бањевцима, Св. арханђела у Мирању, Св. Петке у Коларини, Св. Петра у Морполачи, Св. Мартина у Лепурима и Св. Ђурђа у Биљанима Горњим су rpађевине романичког и/или готичког стила које су у мањем или већем обиму биле накнадно реновиране [27]. Црква Св. Аћима и Ане на Брибирској главици пружа примјер изградње потпуно нове лонгитуналне цркве на темељима раносредњовјековне осмеролисане ротонде из 9. вијека [28].
На подручју Ислама Грчког убицирају се двије цркве sancti Georgii која се спомињу у писаним изворима из 13. вијека [29]. Ријеч је о већ споменутом пријепису из 17. вијека исправе од 25. јуна 1272. године којом угарски краљ Cтјепан потврђује даровницу бана Роланда од 16. августа 1266. године о даваљу земље Четиглавац нинској бискупији [30]. На топографској скици овог посједа међу међашима се појављују и двије цркве sancti Georgii [31]. Jeдна црква убицира се на локалитет Црквине који се налази у пољу око пола километра западно од комплекса Куле Јанковића [32]. На овом локалитету археолошка ископаваља до сада нису проведена, док пронађени површински налази потичу искључиво из периода римског царства. Проналажени су уломци цријепа, разне керамике и стакла [33]. Нa темељу ових налаза, на локалитету Црквине се може претпоставити villea rusticate, међутим, претпоставци о постојању цркве, површински налази за сада не иду у прилог. Други занимљив локалитет у вези с убикацијом цркве sancti Georgii налази се у јyrозападном дијелу Ислама Грчког на граници са селом Кaшићем. Ондје постоје остаци цркве која врло вјеројатно датира у средњи вијек. Рушевине ове цркве уцртанe су на листу VIII францисканског катастарског плана општине Ислам Грчки. Црква је приказана као једнобродна с правоугаоном апсидом (кат. чест. зграда бр. 91).
У погледу убикације цркава sancti Georgii из 1З. вијека које су се налазиле на међи посједа Четиглавац, с обзиром на тренутно стање истражености, у обзир долазе два локалитета: Црква Св. Ђурђа уз комплекс Куле Јанковића и црква у близини засеока Лакнћи. Систематска археолошка истраживања на овим локалитетима, којих до сада није било, пружила би јаснији увид у постанак и развој ових сакралних објеката и гробаља уз њих, затим квалитетнију основу за даљња истражнвања на тему убицирања посједа који је нинска бискупија у касном средњем вијеку имала на подручју Ислама Грчког.
Бројна питања која су се у научним круговима у вези Куле Јанковића поставила или се из постојећих расправа сама намећу, чекају на подробније и квалитетније анализе. У задње вријеме покренута је иницијатива за ревитализацијом Куле и околног подручја пострадалог у минулом рату те одржања и суживљавања једног с другим. Одрђени успјеси су се већ получили, а надамо се да ће уз добру вољу у скорој будућности плодови оваквих настојања бити још већи. Након периода разграђивања, порушено је потребно у миру поново изградити.
Галерија
Галерија
Фотографије су направљене 30. јула 2016.