Лазар Мамула (Гомирје, 22. мај 1795. — Беч, 12. јануар 1878) био је аустроугарски генерал и намјесник Далмације.
Србин из Горског Котара (Република Хрватска), рођен је у мјесту у којем се налази познати српски манастир. Завршио је инжењеријску војну академију, а од 1815. до 1831. године наприједовао је у аустроугарској војној служби, од кадета до чина капетана. До 1839. године постигао је значајан успијех у постављању утврђења на острвима Вис и Хвар, и у дијеловима Тирола. Чин мајора добио је 1841. године, а пуковника 1848. године, када је постављен и за шефа главног штаба у Хрватској. Истакао се у борбама током мађарске револуције 1848. и 1849. године. Тако је спријечио продор Мађара у Славонију и Срем 1849. године, напредовавши од Осијека до Петроварадина. Одбио је нападе на Сремску Каменицу и Сремске Карловце. Због тих заслуга аустријски цар му је додијелио витешки ред Марије Терезије и титулу барона. Лазар фон Мамула, како му је од тада гласило племићко име, чин генерал-мајора је добио 1850. године, а пет година касније постао је подмаршал, док је 1865. године добио титулу артиљеријског генерала.
Средином 19. вијека подигао је утврђење на острву Ластавица, на улазу у Бококоторски залив. По њему је ово острво добило име – Мамула. Основао је 1858. године фондацију Далматински инвалиди.
Био је намјесник Краљевине Далмације од 1859. до 1865. године. Током његове управе догодио се сукоб у православном селу Цетина 1862. године, након верског инцидента приликом католичке процесије, када су мештани разоружали жандармерију. Иако није било погинулих, двадесет и шест Цетињана осуђено је на укупно 101 годину робије. У полемичкој књизи из тог периода, Мамула се помиње у контексту овог догађаја, уз примедбу да, упркос свом положају и угледу, није учинио ништа да ублажи последице по локално становништво (видети пролог у тексту Полемика о Цркви Светог Спаса).