- Детаљи
- Аутор: Милан Синобад
- Категорија: Радзјели пречица, раставића и папрати
- Погодака: 1938
| Госпин власак | ||
 |
||
| Систематика | ||
| Царство | Plantae | Биљке |
| Раздио | Polypodiophyta | Папрати |
| Класа | Filicopsida | – |
| Надред | – | – |
| Ред | Polypodiales | – |
| Породица | Pteridaceae | – |
| Род | Adiantum | – |
| Биномијална номенклатура | ||
| Adiantum capillus-veneris (Ehrh.) | ||
Венерине власи или госпин власак (Adiantum capillus-veneris) је врста зимзелене биљке из породице (Pteridaceae). Венерина влас је вјероватно најплеменитија и најњежнија од свих папрати. Одликују је њежни, двоструко или троструко перасто дјељени листови чији је обод посувраћен уназад. Листови посљедњег реда су лепезасти и на кратким дршкама. Расте у висину и до 60 cm, а с мало пажње може се одгојити у кући.
Биљка садржи горке и танинске материје, слуз, мало етарског уља и др. Има лијековита својства и може да се употребљава као слаб експекторанс, диуретук и адстрингенс. У ту сврху користе се зељасти надземни дијелови (Capillorum veneri herba). Међутим, ова биљна врста се налази у „Црвеној књизи флоре Србије 1“, категорисана као крајње угрожена врста којој прети ишчезавање, и заштићена је као природна ријеткост. Такође је строго заштићена и Републици Хрватској.
Распрострањеност
Врста Adiantum capillus-veneris је широко распрострањена у тропским и субтропским областима, док на Балканском полуострву претежно настањује медитеранске, рјеђе субмедитеранске крајеве [2].
У Европи је присутна у сљедећим државама [3]: Албанији, Аустрији и Лихенштајну, на Балеарским острвима, у Белгији и Луксембургу, Бугарској, Великој Британији, Грчкој, Данској, Ирској, Италији, Мађарској, Немачкој, Португалу, Пољској, Румунији, Турској, у земљама бившег Совјетског Савеза, Француској, Холандији, Чешкој и Словачкој, Швајцарској, Шведској, Шпанији, на Азорским острвима, Корзици, Криту, Сицилији, Малти и на Сардинији.
На простору бивше Југославије заступљена је на југу и западу. Своје једино станиште у Србији је нашла на југоистоку земље, на подручју Звоначке бање, како се наводи у Студији заштите Завода за заштиту природе Србије. Ван свог медитеранског ареала, врста се увек јавља крај топлих извора и врела [4].
Референце
- 1.^ Интернет сајт Flora Croatica Database (FCD) : Госпин власак (Adiantum capillus-veneris)
- 2.^ Завод за заштиту природе Србије: Обављен редовни мониторинг популације врсте Венерина влас
- 3.^ Royal Botanic Garden Edinburgh, Flora Europaea : Adiantum capillus-veneris, приступљено 27. јула 2011.
- 4.^ Маја Радосављевић, дневни лист Политика: Тамо где је Венера разастрла своје власи, објављено: 02/09/2009
- Детаљи
- Аутор: Милан Синобад
- Категорија: Радзјели пречица, раставића и папрати
- Погодака: 1909
| Шумска преслица | ||
 |
||
| Систематика | ||
| Царство | Plantae | Биљке |
| Раздио | Equisetophyta | Раставићи |
| Класа | Equisetopsida | – |
| Надред | – | – |
| Ред | Equisetales | – |
| Породица | Equisetaceae | – |
| Род | Equisetum | – |
| Биномијална номенклатура | ||
| Equisetum sylvaticum (Карл Лине) | ||
Шумска преслица или шумски раставић (Equisetum sylvaticum) је врста биљке из породице (Equisetaceae).
Распрострањеност
Ова врста је распрострањена у великом дијелу Европе, сјеверне Азије и Сјеверне Америке. У Европи, врста је присутна у следећим државама [3]: Аустрији и Лихенштајну, Белгији и Луксембургу, Бугарској, Великој Британији, Грчкој, Данској, Ирској, Италији, Мађарској, Немачкој, Норвешкој, Пољској, Румунији, у земљама бившег Совјетског Савеза, Финској, Француској, Холандији, Чешкој и Словачкој, Швајцарској, Шведској, Шпанији, на Исланду, као и на простору бивше Југославије.
Референце
- 1.^ Интернет сајт Flora Croatica Database (FCD) : Шумска преслица (Equisetum sylvaticum)
- 2.^ Чедомир Шилић, Шумске зељасте биљке, стр. 18; Београд (1977) Вук Караџић
- 3.^ Royal Botanic Garden Edinburgh, Flora Europaea : Equisetum sylvaticum, приступљено 27. јула 2011.
- Детаљи
- Аутор: Милан Синобад
- Категорија: Радзјели пречица, раставића и папрати
- Погодака: 1567
| Кијачаста црвоточина | ||
 |
||
| Систематика | ||
| Царство | Plantae | Биљке |
| Раздио | Lycopodiophyta | Пречице |
| Класа | Lycopodiopsida | – |
| Надред | – | – |
| Ред | Lycopodiales | – |
| Породица | Lycopodiaceae | – |
| Род | Lycopodium | – |
| Биномијална номенклатура | ||
| Lycopodium clavatum (Карл Лине) | ||
Кијачаста црвоточина (Lycopodium clavatum) је врста биљке из породице (Lycopodiaceae). Налази своју примјену у медицини.
Опис врсте
Развија до 100 cm дуго, пузаво стабло с уздигнутим и разграњеним бочним огранцима. Листови до 4 mm дуги, густо спирално распоређени, на врху продужени у дугу бијелу влас; горњи цијеловитог руба, доњи назубљени. Стробилуси по 2-3 (ријетко 1 или 4-5), на заједничком, до 18 cm дугом, огранку који је обрастао жућкастим, љускастим листићима. Спорофил жућкасти, на рубу назубљени, јајасти, 2-3 mm дуги. Споре мрежасто ребрасте, примјењују се у медицини [2].
Станиште
Претежно је налазимо на свијетлим мјестима у ацидофилним листопадним, четинарским и мјешовитим шумама, рубовима шума, уз шумске путеве, на вриштинама, цретовима и планинским травњацима. Пење се у висину, на нашим планинама, до око 1600 m [2].
Распрострањеност
Ова врста је распрострањена у великом дијелу Европе (изузевши медитеранско и степско подручје), а разне њене одлике заступљене су у Азији, Америци, на планинама тропске Африке и на Хавајским острвима. У Европи је присутна у следећим државама [3]: Аустрији и Лихенштајну, Белгији и Луксембургу, Бугарској, Великој Британији, Данској, Ирској, Италији, Мађарској, Немачкој, Норвешкој, Португалу, Пољској, Румунији, у земљама бившег Совјетског Савеза, Финској, Француској, Холандији, Чешкој и Словачкој, Швајцарској, Шведској, Шпанији, на Исланду, као и на простору бивше Југославије (на планинама Словеније, Хрватске и Босне).
У нашим ацидофилним шумама смрче и јеле, те у боровим шумама налазе се још четири врсте из овог рода, од којих ћемо споменути Једнољетну црвоточину (Lycopodium annotinum), која се разликује од ове врсте по томе што су јој врхови листића само ушиљени, а нису продужени у бијелу дугу влас и што су јој стробилуси појединачни и сједећи [2].
Референце
- 1.^ Интернет сајт Flora Croatica Database (FCD) : Кијачаста црвоточина (Lycopodium clavatum)
- 2.^ Чедомир Шилић, Шумске зељасте биљке, стр. 16; Београд (1977) Вук Караџић
- 3.^ Royal Botanic Garden Edinburgh, Flora Europaea : Lycopodium clavatum, приступљено 27. јула 2011.
Спољашње везе
- Енциклопедија народне медицине: Пречица - Lycopodium clavatum
- Детаљи
- Аутор: Милан Синобад
- Категорија: Радзјели пречица, раставића и папрати
- Погодака: 1687
| Зимска преслица | ||
 |
||
| Систематика | ||
| Царство | Plantae | Биљке |
| Раздио | Equisetophyta | Раставићи |
| Класа | Equisetopsida | – |
| Надред | – | – |
| Ред | Equisetales | – |
| Породица | Equisetaceae | – |
| Род | Equisetum | – |
| Биномијална номенклатура | ||
| Equisetum hyemale (Карл Лине) | ||
Зимска преслица или зимска борика (Equisetum hyemale) је врста биљке из породице (Equisetaceae). Налаз своју примјену у медицини.
Опис врсте
Између стерилних и фертилних изданака нема разлике. Они су усправни, једноставни, рјеђе оскудно пршљенасто разграњени, тамно до сивозелени, до 6 mm дебели, имају 8-34 тупа или оштра брадаста ребра. Лисини овоји претежно тијесно прилегли уз стављику, до 15 mm дуги, бјеличасти, рјеђе риђасти, при основи и врху са широким тамножеленим прстеном; зупци су линеарно шиљасти, у доњем дијелу црнкасти, врхови су им слободни и с бијелим сухокожичастим овојем. Стробилуси смеђи, на врху ушиљени. Стабљике су шупље, претежно презимљују зелене, рјеђе одумиру, јављају се у густим бусенима [2].
Станиште
Расте у влажним шумама, на рубовима шума, шумским чистинама, на обалама ријека и потока, на пјесковитим и глиновито-пјесковитим земљиштима. Налазимо је у бројним шумским заједницама гдје често обраста површине од неколико квадратних метара [2].
Распрострањеност
Зимска борика је заступљена у већем дијелу Европе, западној и средњој Азији, Сибиру, Кавказу, Кини, Јапану и Сјеверној Америци. Врста је у Европи присутна у следећим државама [2]: Албанији, Аустрији и Лихенштајну, Белгији и Луксембургу, Бугарској, Великој Британији, Грчкој, Данској, Ирској, Италији, Мађарској, Немачкој, Норвешкој, Пољској, Румунији, Турској, у земљама бившег Совјетског Савеза, Финској, Француској, Холандији, Чешкој и Словачкој, Швајцарској, Шведској, Шпанији, на Исланду и Фарским острвима, као на простору читаве бивше Југославије.
Референце
- 1.^ Интернет сајт Flora Croatica Database (FCD) : Зимска преслица (Equisetum hyemale)
- 2.^ Чедомир Шилић, Шумске зељасте биљке, стр. 17; Београд (1977) Вук Караџић
- 3.^ Royal Botanic Garden Edinburgh, Flora Europaea : Equisetum hyemale, приступљено 27. јула 2011.
- Детаљи
- Аутор: Милан Синобад
- Категорија: Радзјели пречица, раставића и папрати
- Погодака: 2056
| Велика преслица | ||
 |
||
| Систематика | ||
| Царство | Plantae | Биљке |
| Раздио | Equisetophyta | Раставићи |
| Класа | Equisetopsida | – |
| Надред | – | – |
| Ред | Equisetales | – |
| Породица | Equisetaceae | – |
| Род | Equisetum | – |
| Биномијална номенклатура | ||
| Equisetum telmateia (Ehrh.) | ||
Велика преслица или велики раставић (Equisetum telmateia) је врста биљке из породице (Equisetaceae). Припада раздјелу раставића (Equisetophyta) који су данас заступљени само једним родом Equisetum. Цвјета у марту, споре сазријевају у априлу. Сличан је обичном раставићу, али је већи.
Надземни дио стерилних биљака, налази примјену у медицини као одличан лијек за мокрење.
Опис врсте
Ризом је длакав, развија се дубоко у земљи. Стерилни изданци 10-20 mm дебели, шупљи, већином једноструко пршљенасто разграњени, с 20-40 ниских ребара, са прилеглим до 25 mm дугим, лисним овојима, који су у доњем дијелу свијетли, у горњем дијелу с 20-40 копљасто зашиљених, тамних зубаца, чији су завшрци кончасти и тако отпадају. Фертилни изданци су до 15 mm дебели, сочни, неразгранати, свијтложућкасти, са до 4 cm дугим лисним овојима, који су према горе звонасто проширени; имају 20-40 копљасто ушиљених зубаца који су упола краћи од цијелог овоја. Јављају се прије стерилних и након расијавања спора угибају. Стробилу си су дуги до 10 cm [2]
Станиште
Расте до 350 мнм, у шумским и замочвареним земљиштима, уз обале планинских потока, јарке, на насипима цеста и жељезничких пруга, на иловастим земљиштима. Одговара му влажно земљиште киселости од 6,5 до 7,5.
Биљке се шире корјеном или помоћу спора и могу бити врло инвазивне. Најчешће се јавља у густим популацијама (великим колонијама). Преци раставића су били важни чиниоци флоре Карбона.
Распрострањеност
Велики раставић расте на читавој сјеверној хемисфери, у земљама западне Азије, сјеверозападне Африке, на западу Сјеверне Америке и на сјеверноатлантским острвима. У Еворпи, врста је присутна у следећим државама [3]: Албанији, Аустрији и Лихенштајну, Белгији и Луксембургу, Бугарској, Великој Британији, Грчкој, Данској, Ирској, Италији, Мађарској, Немачкој, Португалу, Пољској, Румунији, Турској, на Сардинији, Корзици, Криту, Сицилији и Малти, Азорским и Балеарским острвима, затим у земљама бившег Совјетског Савеза, Француској, Холандији, Чешкој и Словачкој, Швајцарској, Шведској, Шпанији, као и на читавом простору бивше Југославије.
Референце
- 1.^ Интернет сајт Flora Croatica Database (FCD) : Велика преслица (Equisetum telmateia)
- 2.^ Чедомир Шилић, Шумске зељасте биљке, стр. 19; Београд (1977) Вук Караџић
- 3.^ Royal Botanic Garden Edinburgh, Flora Europaea : Equisetum telmateia, приступљено 27. јула 2011.
Спољашње везе
- Википедија на српском језику: Шумски раставић