- Детаљи
- Аутор: Пане Синобад
- Категорија: Спортисти
- Погодака: 3759
Срђан Мркушић (Сињ, 26. мај 1915. - Београд, 30. октобар 2007.), фудбалски голман, спортски радник.
Завршио је Шумарски факултет у Београду и добио звање инжињера агрономије. Радио у Градском зеленилу. Управо са тог положаја као стручњак, помогао спортским клубовима да имају врсна травната игралишта. Завидну репутацију стекао је кроз спорт, посебно фудбал, о постао један од наших најславнијих фудбалских голмана. Висок и стасит, атлетски грађен и врло снажан, посебно се истицао спектакуалрним стилом одбране: далеким "испуцавањем" и честим истрчавањима изван казненог простора (једно време је експериментално играо и - центарфора).
Фудбалску каријеру отпочео у јуниорској (18 година) екипи АШК из Сплита. Исте године је, запажен од тренера Луке Калитерне, прешао у сплитски Хајдук. Следеће године је дебитовао у првом тиму Хајдука, за који је одиграо 35 утакмица.На голу "Хајдука", као голман, привукао је на себе пажњу, те га је најјачи предратни српски фудбалски клуб Београдски спортски клуб (БСК) 1937. године довео у своје редове. БСК је проценио да с Мркушићем умјесто голмана "линијаша" добија идеално решење "не само [за] господара шеснаестерца, него чувара мреже који ће да отклања опасност и далеко од свог гола. У почетку је било невоља с таквим новим начином не само брањења, него и игре. Али је Мркушић све то издржао и до своје 39. године савладао све тешкоће упркос томе што је имао три прелома и једва остао жив 1946. од перфорације слепог црева. Каријеру је завшио, како је говороио, на молбу свог клуба Црвене Звезде, кад му је речено да јој је упропастио већ неколико генерација голмана." (И.Ц. у Политици, 31.10.2007). Упркос свему Мркушић остаје упамћен као голман "трећи бек". У својој ногометној каријер "с БСК-ом је био првак Kраљевине Југославије 1939. и играо у Средеоевропском купу, тада једином озбиљном међународном клупском такмичењу, а Марта 1941. године први пут је бранио за репрезентацију Југославије (у Београду против Мађарске, 1-1).За БСК је бранио на око 350 званичних утакмица. Током Другог свјетског рата (1941-1945), настала је ногометна празнина.
Послије Другог свјетског рата учествује у оснивачкој скупштини ФК Црвена звезда у којој наставља каријеру од 1946 — 1953. године, када је завршио каријеру у 38-ој години живота. За Звезду наступа 154 пута.Са Црвеном Звездоме је постао шампион државе 1951. и 1953. године и освајао Куп Југославије 3 пута (1948;1949; 1950 године). Кад је 9. септембра 1953. бранио гол београдске Црвене звезде на утакмци са суботичким Спартаком, имао је 38 година, три месеца и 13 дана - чиме је ушао у историју лигашког фудбала некадашње Југославије као најстарији учесник у борбама државног првенства.
Између осталог бранио је и за репрезентацију Југославије на Свјетском првенству 1950. године у Бразилу. На голу репрезентације је био укупно 11 пута. У репрезентацији га је заменио Владимир Беара. Срђан Мркушић је био jедан од 7 фудбалера који су са репрезентацију играли прије и послије Другог свјетског рата.
По завршетку активне каријере, био је функционер у "Црвеној Звезди", Ногометном савезу Југославије и Фудбалском савезу Београда. За фудбалска достигнућа добио је 1969. године Сребрену плакету од Ногометног савеза Југославије. До последњег дана је остао веран Црвеној звезди у чијем је Управном одбору био као представник њених старих асова.
Доживио је релативно дубоку старост - умро је у 93. години живота.Комеморативни скуп је одржан у просторијама Музеја Црвене звезде. Сахрањен је уз заслужене почасти на београдском Новом гробљу.
Референце
- 1.^ Јован Радојчић, Срби западно од Дунава и Дрине – биографије (3. том, стр. 1287-1288); Нови Сад: Прометеј (2009), ISBN 978-86-515-0317-0
- Детаљи
- Аутор: Милан Синобад
- Категорија: Спортисти
- Погодака: 3577
Славко Загорац (Гламоч, 30. априла 1909 - Сарајево, 14. фебруара 1988) је један од најбољих фудбалера свих времена на просторима некадашње Босне и Херцеговине, и један од најбољих југословенских бекова између два свjетска рата - до 1941. Био је атлетски грађен, изузетно снажан и чврст, као бек играо је неустрашиво и оштро. Добро се постављао и покривао противника, дејствовао је хитро и одлично играо главом [1].
Стичући образовање, Загорац се нашао у Бањалуци, гдје је као нижешколац почео играти фудбал 1924. године за екипу СК Балкан. Из овог тима прешао је у тамо већ афирмисани СК Крајишник. За вријеме похађања Учитељске школе у Сарајеву, пријавио се и играо од 1926. године за сарајевску ЈСК Славију (1927-1941), у којој је стасао, постао репрезентативац и развио се у бека високе класе. Све до 1941. године био је члан прве поставе овог тима. Одигравши преко 500 званичних утакмица, у посебном сјећању је остао његов врло снажан ударац.
Славко Загорац је био један од најбољих бекова у Југославији, те је 1930. био уврштен у репрезентацију Јогославије за првенство свијета у Монтевидеу, али му породица (посебно мајка) није дала да иде на тако далек пут, те није наступио [2]. За репрезентацију Југославије је одиграо седам утакмица (1932-1938), дебитујући као десни бек 24. априла 1932. у пријатељском сусрету против Шпаније (1:2) у Овиједу, а од националног тима опростио се 6. септембра 1938. против Румуније (1:1) у Београду, за Куп пријатељских земаља. Тада је играо у ужој одбрани са голманом Глазером и Јозом Матошићем на лијевом беку [1].
Послије Другог свјетског рата, тренирао је и играо је за Јединство Уб, а већ 1946. и 1947. тренирао је бањалучки Борац. Из Борца је прешао у Сарајево и тренирао сарајевске клубове Жељезничар (годину дана) и Сарајево, гдје је одгајио много младих фудбалера [2].
Живео је у Сарајеву, где је и умро 1988. у 79. години.
Референце
- 1.^ Сајт фудбалске репрезентације Србије: Славко Загорац.
- 2.^ Јован Радојчић, Срби западно од Дунава и Дрине – биографије (1. том, стр. 1213); Нови Сад: Прометеј (2009), ISBN 978-86-515-0315-6
- Детаљи
- Аутор: Пане Синобад
- Категорија: Спортисти
- Погодака: 5987
Владимир Беара (Зелово крај Сиња, 2. новембар 1928 - Сплит, 11. август 2014.) је био прослављени фудбалски (голман), репрезентативац, тренер.....
Сматра се најбољим нашим голманом свих времена. Бранио је гол Хајдука на око 308 утакмица, да би, касније, приступио Црвеној звезди, за коју је бранио на 174 утакмица. Бранио је гол репрезентације 59 пута. По завршетку голманске каријере, тренирао је више страних и наших клубова. Био је и голман селекције Европе.
Пут од младог електричара из малог места Зелова недалеко од Сплита, који је у слободном времену статирао у Сплитском позоришту и помало играо балет, до голмана светског гласа - био је метеорски брз. На игралишту сплитских „билих" случајно се затекао да би вежбао еластичност, одраз и висок скок ради успеха у балету, а остао је да би постао (заједно са Џајићем) југословенски фудбалер са највише освојених домаћих трофеја - седам титула првака Југославије и два пехара Купа председника Тита!
- Детаљи
- Аутор: Пане Синобад
- Категорија: Спортисти
- Погодака: 3558
Божидар "Божа" Маљковић (20. априла 1952, Оточац) је српски кошаркашки тренер, један од најуспешнијих у Европи, пошто је освојио титулу са практично свим клубовима које је тренирао, укључујући и четири Евролиге са три различитa клубa (Југопластика Сплит, Панатинаикос и Лимож). Од 2010. године први пут обавља функцију селеткора једне националне селкције и то репрезентације Словеније.
Пошто је завршио играчку каријеру прерано, са само 19 година, одмах је почео да ради као тренер у малом кошаркашком клубу Ушћу у Београду, где је радио од 1971 до 1979. Маљковић затим прелази у КК Раднички Београд. У почетку као асистент Братислава Ђорђевића, али већ следеће сезоне је постао први тренер екипе са Црвеног Крста. Његова следећа станица је била Црвена звезда, као помоћник Ранка Жеравице од 1981 до 1986.
Маљковићев велики тренерски успон креће са доласком на место тренера у Југопластику из Сплита, где је стигао у 1986 и преузео веома талентовани млади тим. Након што је освојио два Купа европских шампиона, три југословенска првенства и три Купа Југославије, он је преузео кошаркашки клуб Барселона у 1991, где је освојио Куп Краља у истој сезони. Коначно, у 1992, преселио се у Лиможу, где је освојио другу титулу Евролиге. Затим је прешао у Панатинаикос, Уникаху. Маљковић је између 2004. и 2006. водио Реал Мадрид, са којим је освојио титулу у АЦБ лиги 2005. године.
После напуштања Реал Мадрида, било је много спекулација гдје ће наставити тренерски посао. У интервјуу за Спортски Журнал, он је рекао да је имао понуду литванског Жалгириса али је није прихватио. Коначно, 9. марта 2007 представљен је као нови тренер Таукерамике, заменио Велимира Перасовић, који је нагло повукао средином сезоне због здравствених разлога. Стицајем околности, Маљковић је тренирао Перасовић четири године у Југопластици из Сплита.
Међутим, након тешког пораза од 14 поена разлике Финалу Евролиге 2007 године од Панатхинакоса, Маљковић је критикована у шпанској штампи и уследио је раскид сарадње са шпанским клубом.
Сваки пут када је био без ангажмана, Божидар Маљковић је довођен у везу са Црвеном Звездом али никад није преузео функцију првог тренера екипе из, како је он навео, такмичарских разлога. Претходних 8 година редован је члан управног одбора кошаркашког клуба Црвена Звезда.
12. децембра 2010 Божа је преузео словеначку репрезентавију и то му је први ангажман са било којом националном селекцијом.
Клубови
- Ушће Београд: 1971-1979
- ОКК Раднички: 1979-1981
- Црвена Звезда Београд: 1981-1986 (ассистант)
- КК Сплит (Југопластика): 1986-1990
- КК Барселона: 1990-1992
- Лимож: 1992-1995
- Панатенаикос: 1995-1997
- Расинг Париз СГ: 1997-1998
- Уникаха Малага: 1998-2003
- Реал Мадрид: 2004-2006
- Саски Баскониа (ТАУ Керамика): 2007
Титуле
Међународне
4 титуле првака Европе за клубове:
- 2 пута са Југопластиком Сплит: 1988/89 и 1989/90
- 1 са Лиможом: 1992/93.
- 1 са Панатинаикос Атина: 1995/96.
- 2 друга мјеста у Еуролиги, једн са Барселоном : 1990/91, друго са ТАУ Керамиком 2006/07
Куп Радивоја Кораћа
- 1 куп Радивоја Кораћа, 2000/01, са Уникахом Малага.
- 1 друго мјесто у купу Радивоја Кораћа: 1999/00, са Уникахом Малага.
Интерконтинентални куп
- 1 Интерконтинентални куп: 1996/97, са Панатинаикосом
Националне
У Југославији:
- 3 титуле првака државе: 1987/88, 1988/89 и 1989/90, са Југопластиком Сплит.
- 3 национална купа: 1987/88, 1988/89 и 1989/90, са Југопластиком Сплит.
У Шпанији:
- 1 Лига АЦБ: 2004/05, са Реал Мадридом.
- 1 пратиља: 2001/02, са Уникахом Малага.
- 1 Куп Краља: 1990/91, са Барселоном.
У Француској:
- 2 Француска шампионата: 1992/93 и 1993/94, са Лиможом.
- 2 купа Француске: 1993/94 и 1994/95, са Лиможом.
У Грчкој:
- 1 Грчки куп: 1995/96, са Панатинаикосом.
Признања
- Тренер године у Европи (1988/89, 1989/90)
- Европска тренер године додељено признање од стране FIBA Basket Magazine (1993, 1996)
- Тренер године у Југославији (1987/88, 1988/89, 1989/90)
- Тренер године у Француској (1992/93, 1993/94)
Спољашње везе:
- Детаљи
- Аутор: Пане Синобад
- Категорија: Спортисти
- Погодака: 3593
Милан Дамјановић (15. октобра 1943. Книн - 23. маја 2006. Београд), је бивши југословенски фудбалер.
Прошао је све клупске селекције Партизана, почев од пионира. За сениорски тим дебитовао је у сезони 1962/63., одиграо једну утакмицу и освојио титулу првака Југославије. Првак државе био је и у сезони 1964/65.
За Партизан је одиграо 292 званичне утакмице, од тога 138 првенствених. Најчешће је играо на позицији левог бека.
Играо је у Француској (1971-77), и то у Анжеу и Ле Ману.
У дресу репрезентације играо је седам пута. Дебитовао је 23. априла 1967 у пријатељској утакмици против Мађарске (0:1) у Будимпешти, а опростио се 1968. у Београду у пријатељском сусрету против Бразила (0:2). Играо је на Европском првенству 1968. у Италији, када су "плави" постали вицешампиони Европе.
Радио је као тренер у Француској и Замбији.
Спољашње везе