- Детаљи
- Аутор: Милан Синобад
- Категорија: Глумци
- Погодака: 8155
Маја Колунџија-Зорое (Книн, 5. август 1977) је српска глумица позната по улогама у серијама Сељаци (2006) и Грех њене мајке (2010) и у филму Неке друге приче (2009).
У Книну је завршила основну школу и гимназију. Од 1996 до 1999. студирала је глуму на Академији уметности Универзитета у Приштини у класи професора Милана Плећаша. Послије бомбардовања (1999) студије је завршила на Факултету драмских уметности у Београду.
Након дипломирања преселила се у Бања Луку, гдје ради као стални члан у Народном позоришту Републике Српске. Била је асистент на Академији умјетности у Бањој Луци (2000 - 2006). До сада је остварила тридесетак позоришних и десетак телевизијских улога.
Награђена је наградом за најбољу глумицу Народног позоришта Републике Српске за сезону 2003/2004 и наградом за најбољу женску улогу - лик госпа Мице у представи Власт [1].
Референце
- 1. Новаковић, Коста др - Срби у Сјеверној Далмацији, Српско културно друштво Зора Книн - Београд, 2015
- Детаљи
- Аутор: Милан Синобад
- Категорија: Глумци
- Погодака: 6377
Мирко Буловић (Бителић, Сињ, 21. септембар 1930 - 2009) је био српски позоришни и филмски глумац.
За вријеме Другог свјетског рата био је партизански курир. Његова породица се по ослобођењу преселила у Осијек, гдје је он још као младић наступио у тамошњем позоришту (казалиште у Осијеку). На позив Љубомира Муција Драшкића и Бојана Ступице, који су га запазили у једној од представа, 1953. године прелази у Београд у Југословенско драмско позориште.
Пред камерама је дебитовао 1969. године у ТВ серији „Рођаци“ Здравка Шотре. Прославио се тумачећи лик директора Биберовића у популарној ТВ серији „Бољи живот“, играјући у оба циклуса ове серије (1987—1991).
Године 1951. оженио се Загорком, с њом је имао сина и ћерку и двоје унучади.
Умро је 12. фебруара 2009. године у Београду а сахрањен је у Станишићу.
- Детаљи
- Аутор: Пане Синобад
- Категорија: Глумци
- Погодака: 11133
Аленка Ранчић (Книн, 17. фебруар 1935 – Београд, 26. јануар 2005) била је српска глумица.
Биографија
Аленка Ранчић је била једна од првих школованих глумица у Југославији. На почетку каријере била је члан Народног позоришта у Титограду, а потом се посвијетила раду на филму, гдје је остварила око 30 улога.
У филму Божидара Ранчића Бела рода 1960. године остварила је прву главну улогу, заједно са својим супругом Јованом Ранчићем, који је био познати глумац, сценариста и редитељ. Са својим супругом је касније сарађивала и као глумица и као умјетнички сарадник на филмовима – Дечак и виолина, Последња трка, Маховина на асфалту и Сунцокрети, гдје је била и косценариста.
Значајне улоге остварила је и у филмовима Живојина Павловића – Кад будем мртав и бео, Буђење пацова и Заседа.
Била је прва жена директор Филмског фестивала у Нишу.
Умрла је 26. јануара 2005. године у Београду.
Филмографија
1961. – Парче плавог неба
1962. – Прозван је и V-3
1964. – Службени положај
1965. – Лажнивка
1966. – До победе и даље
1967. – Кад будем мртав и бео
1967. – Буђење пацова
1968. – Вук са Проклетија
1969. – Заседа
1969. – Осека
1971. – Клопка за генерала (Мајка)
1973. – Живети од љубави (Ана)
1974. – Нож
1974. – СБ затвара круг (Вера)
1975. – Дечак и виолина
1979. – Последња трка (Разредни старешина)
1979. – Национална класа (Цукон Емилија)
1980. – Трен, серија
1981. – Нека друга жена
1981. – Лов у мутном
1982. – Живети као сав нормалан свет
1983. – Маховина на асфалту (Вера)
1984. – Откос, серија (Жена на станици)
1984. – Бањица, серија
1986. – Свечана обавеза, серија (Катица)
1988. – Сунцокрети
1995. – Наслеђе, серија
1995. – Трећа срећа
1996. – Горе доле (медицинска сестра)
Референце
- Детаљи
- Аутор: Пане Синобад
- Категорија: Глумци
- Погодака: 8946
Славко Штимац (Koњско Брдо, Госпић, 15. октобар 1960.) је српски глумац.
Прва улога му је била у филму Обрада Глушчевића Вук самотњак, гдје је играо пастира. Потврдио се у филмовима Зимовање у Јакобсфелду и Салаш у малом риту. Сљедећих година тумачио је углавном улоге тинејџера. Изузетно младолик, у каснијем животном добу често је играо адолесценте. А по многим мишљењима његова најбоља улога је у првом играном филму Емира Кустурице Сјећаш ли се Доли Бел, гдје је играо сарајевског пубертетлију.
Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду.
- Детаљи
- Аутор: Пане Синобад
- Категорија: Глумци
- Погодака: 7920
Раде Шербеџија (Бунић, Кореница, 27. јула 1946.) је филмски, телевизијски и позоришни глумац, режисер и музичар српског поријекла.
Био је један од најпопуларнијих југословенских глумаца 1970-их и 1980-их година. Сада је међународно познат углавном по својим споредним улогама у холивудским филмовима у којима је играо током 1990-тих и 2000-тих година. Ожењен је Ленком Удовички и има ћерке Нину, Милицу Алму, Вању, Луцију и сина Данила.
Ране године
Рођен је 27. јула 1946. године у српској породици, у месту Бунић код Коренице. Дипломирао је 1969. на Академији за позориште, филм и телевизију у Загребу, након чега је убрзо ангажован у загребачком Драмском казалишту Гавела. Након тога наизменично ради као слободни уметник, с ангажманом у ХНК Загреб, те поновно у „Гавели“. Надарен, посебне глумачке технике, глумац и рација и темперамента, сугестиван, врсне дикције, с лакоћом изводећи и физички најтеже сцене, показао се пођеднако уверљив у улогама класичног (нпр. Шекспирови Хамлет и Ричард ИИИ) и модерног репертоара (нпр. Ибсенов Пер Гинт) - у разним жанровима, и у позитивним и у негативним ликовима. Добитник је многих признања (трипут награђен на Стеријином позорју, Награда „Владимир Назор“, Награда „Дубравко Дујшин“, Награда „Орландо“ на Дубровачким љетним играма). На филму је дебитовао споредном улогом у Илузији (1967) Крсте Папића, док прву главну - младића на животној прекретници - тумачи у Гравитацији или фантастичној младости чиновника Бориса Хорвата (1968) Б. Иванде.
Раст популарности
Од тада све чешће наступа у главним улогама добијајући популарност и улазећи у круг најреспектованијих југословенских глумаца - у филмовима распона од ратних драма до савремене тематике. Тако су почетком 70-их година запажене његове улоге комунистичког активисте дезоријентисаног у приватном животу у Црвеном класју (1970.) Живојина Павловића и сеоског младића суоченог с неправдом у Представи Хамлета у селу Мрдуша Доња (1973) Крсте Папића. У то време истиче се и у филмовима који критички осликавају југословенску савременост: као композитор код ког превладава каријеризам (што потврђује његову способност карактеризације морално амбивалентних особа) у филму Браво маестро (1978) Рајка Грлића (Златна арена у Пули) и у насловној улози у Новинару (1979.) Фадила Хаџића.
На врхунцу славе
Најуспешнија филмска година за Шербеџију је вероватно била 1986. када са две улоге у филмовима добијају титулу најуспешнијих на пулском фестивалу: револуционара који се не сналази у поратном времену у Вечерњим звонима Лордана Зафрановића (Златна арена) и радника огорченог сиромаштвом и животним недаћама у Сну о ружи Ж. Тадића (Велика повеља у Нишу). Великог радног потенцијала, с успехом глуми и на телевизији: у тв-серијама У регистратури, Никола Тесла (у насловној улози), Просјаци и синови и Бомбашки процес (као Јосип Броз Тито). Године 1982. добио је годишњу награду аустралијске телевизије Сами за главну улогу у аустралијској телевизијској екранизацији драме Ослобођење Скопља Д. Јовановића. Објавио је 2 збирке песама: Промјенљиви и Црно, црвено. Био је предавач сценског говора и глуме на Академији за казалиште, филм и телевизију у Загребу те као ванредни професор глуме на Академији уметности у Новом Саду.
Одлазак у емиграцију
Године 1992. одлази у свет где се такође пробио како сјајан глумац. Упркос томе што је већ глумио у 80-ак филмова дистрибуисаних углавном на подручју бивше Југославије, пробој у светске воде задобио је филмом Ханин рат (1988) и филмом Пре кише (1994) Милча Манчевског. Године 1996, Шербеџија је играо оца избеглице у филму Белма и новозеландског имигранта у филму Брокен Енглисх. Потом су уследиле улоге у водећим холивудским филмским остварењима у филмовима „Свемирски каубоји“, „Немогућа мисија 2“, „Моћни Џо Јанг“, „Снеч“ итд.
Познат је и по читању поезије, а и по позоришним представама. Покренуо је и нови театар „Улисис“ у Пули који је премијеру доживио с представом „Краљ Лир“ на Брионима под редитељском палицом његове супруге Ленке.
Радио је с многим великим именима, а с неким од њих као што су Ванеса Редгрејв, Филип Нојс или Том Круз породични је пријатељ[тражи се извор од 09. 2009.]. Радио је и са Стенлијем Кјубриком и Клинтом Иствудом.
Раде Шербеџија је у јануару 2011. године уврштен у Прессмагазинову листу „100 најпознатијих Срба у свету“.