Детаљи
Категорија: Црквени великодостојници
Погодака: 8725

Варнава - патријарх који је животом платио цијену Конкорадата, и Далматинска епархија

Патријарх српски Варнава је био 40. патријарх Српске православне цркве, од 1930. до 1937.

Рођен је 1880, у Пљевљима, а умро 24. јула 1937. у Београду. Завршио је призренску Богословију у којој је његов брат Тодор био наставник а потом,и Духовну академију у Петровграду (Русија). Писао је, између осталог, о својим путовањама, међу којима у Босну, Дубровник, Херцег-Нови, Котор, Цетиње, Подгорицу и Острог. Пут га је довео и до Задра (гдје се срео са епископом далматинским Никодимом Милашем), Ријеке и Загреба. Импресије са тог путовања објавио је кроз неколико репортажа у Цариградском гласнику.

У његово вриjеме активиран је црквени живот, почела je изградња многих храмова у Београду. Његовом иницијативом започета је градња Храма Светог Саве на Врачару. Такође, на мjесту старе Београдске митрополије подигао је нову зграду за потребе Архиепископије (зграду данашње Патријаршије у непосредној близини Саборног храма), као и манастир Ваведење на Сењаку, Храм Светог Кнеза Лазара на Звездари. За вриjеме његове службе започете су градње многобројних храмова, међу којима је и Храм Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици...

Варнава је пет година послије избора за патријарха посјетио Далматинску епархију. Он је у Шибенику – сједишту епархије, манастиру Крка код Кистања, Далматинском Косову, Книну и Книнској Крајини боравио неколико дана за Видовдан 1935. године, управо у јеку антикоркордатске борбе. Било је то свега неколико дана послије пада владе која је припремила закон, освештао кулу звонару завјетне цркве светог Лазара на Далматинском Косову. Тада је с њим литургију служило још неколоко епископа, међу којима и др Николај Велимировић, познат и као највећи противник конкордата.

На трону Далматинске епархије тада је био др Иринеј Ђорђевић, који је поред владике др Николаја Велимировића био најактивнији поборник антиконкордата у врху Цркве.

И патријарх и далматински епископ имали су велику подршку архимандрита манастира Каленић, Никона (Лазаревића-Тинтора), рођеног 1888. у Доњем Радљевцу, парохија Плавно, у Книнској Крајини. Архимандрит Никон, је као посланик Левачког краја у Шумадији, био један од оних народних заступника који су рушили и на крају срушили Нацрт уговора Краљевине Југославије са Ватиканом (конкордата) у парламенту.

До посјете патријарха Шибенику и Книнској Крајини је дошло само неколико дана послије пада владе Богољуба Јефтића, која је израдила Нацрт конкордата Краљевине Југославије са Ватиканом.

Влада је оборена 20. јуна 1935, управо на том питању. На сједници парламентарног Одбора, приједлогу закона се најприје успротивио посланик Левачког краја, архимандрит манастира Каленић, Никон Лазаревић-Тинтор.Он је, иако је био политички близак премијеру Јефтићу, то учинио и на посланичком клубу Југословенске радикалне заједнице. Посланички клуб га је по хитном поступку искључио.

Антиконкордатска (али ни конкордатска) акција ту није стала. Српска православна црква je 19. јула 1937. организoвалa литију. На углу улица Краља Петра и Кнеза Михаила дошло је до жестоког сукоба са жандармеријом. Повређено је више десетина грађана и свештеника, међу њима и неколико епископа. Догађај је остао познат као "крвава литија".

Само пет дана касније, 24. јула 1937, у Народној скупштини изгласанје спорни приједлог закона о конкордату. Исте вечери је умро српски патријарх Варнава. У књизи "Време улице - политика на јавним просторима у Београду у 20. веку", Дарко Ћирић, Биљана Станић и Владимир Томић пишу да је Варнава изненада преминуо 24. јула "под сумњивим околностима".

Далматинска епахија и антиконкордатска акција

Вријеме док је на шибенском трону био владика Иринеј зампамћено је по томе што се Далматинска епархија, можда и више него друге, укључила у антиконкордатску борбу патријарха Варнаве. Срби у Далмацији видјели су у конкордату Краљевине Југославије и Свете Столице опасност од новог покушаја унијаћења.

Послије посјете патријарха Дламатинској епархији 1935, службени орган Српске православне патријаршије Гласникписао је: ''Сви ови историјски кршеви, куда је ових дана прошла импозантна поворка дочека његове Светости Патријарха Српског заливани су кроз стољећа племенитом крвљу ових дичних горштака, који нису бранили само своје домове и своја насеља, јер су их могли наћи и имати боља на другим странама, већ су гинули неустрашиво и са задивљујућим пожртвовањем у одбрани светиња верских и националних, у одбрани светих косовских идеала, гинули су за крст часни и слободу златну (…) Вера у Бога, неограничена и бесконачна, сва им је нада и утеха, она је цео и једини смисао њиховога тешкога живота. У бескрајној дубини и неупоредивој лепоти своје вере они налазе снаге и окрепљења да све тешкоће живота подносе и преброде, налазе пуну утеху и пуно олакшање за све незгоде и болове, које им наноси промењивост судбине. Они све сносе без роптања, задовољни најмањим мрвицама са огромне и богате државне и националне трпезе, и њихова љубав према Краљу и Отаџбини је искрено и истински, бескомпромисно дубока и неограничена (...) Народ ових крајева чија је дубока оданост идеалима и светињама вере и нације достојна дивљења, заслужује бољу судбину. И ме се надамо и уздамо у Свевишњег Господа Бога, да ће даровима своје милости после толико векова мука и испаштања обасути и ове врлетне и неплодне крајеве. А најпреча и прва дужност управљача била би, да овим крајевима без одлагања посвете највећу пажњу и да овоме добром и заслужном народу, који је и данас готов у сваком часу све жртвовати за веру и Отаџбину, створе удобнији и лакши живот од онога, који су њихови претци кроз векове имали и који су њима као мучно, вековно наслеђе оставили''.

Епископ далматински Иринеј је настојао да борбу против конкордата пренесе међу шире народне слојеве, па је у јесен 1935. сазвао у манастиру Крка сабор православних свештеника сјеверне Далмације, који је оштро осудио конкордат између Свете Столице и Краљевине Југославије, јер ставља Православну цркву у подређен положај према Католичкој цркви. Послије тог сабора избиле су демонстрације у Кистањама, Бенковцу, Книну и Врлици, интервенисала је и жандармерија. Демонстрације су настављене и идућих година, упркос забрани среских начелника Книна и Бенковца о ношењу литија и јавним молистенијима ван храма, па су достигле врхунац 1937. године, непосредно након његовог усвајања у Народној скупштини.

Резултат је био да је крајем 1937. године конкордатско питање скинуто из скупштинске расправе. О томе колике је облике попримила та борба и како је Ватикан реаговао, говори порука тадашњег папе Пија XI из 1937. године да ће ''Срби горко зажалити своје противљење склапању конкордата“.

Книњанин у манастирима Каленић и Љубостиња у улози миритеља

Један од носилаца антикоркордатске акције, посланик, архимандрит Каленића и Љубостиње, Никон је, касније, у љето 1940. године организовао мирење новог српског патријарха Гаврила (Дожића) и тадашњег владике жичког др Николаја Велимировића (лични пријатељ архимандрита Никона), који су претходних година имали различит однос према конкордату. О мирењу и посредничкој улози архимандрита Никона (сахрањен је у гробљу манастира Раковица близу Београда, гдје је и гробница патријарха Павла) је из манастира Каленић и Љубостиња извијештавала „Политика“, 28. августа 1940: „Тренутак састанка Њ. Светости патријарха и епископа жичког био је врло срдачан. Они су остали сами у разговору око 2 часа“. Патријарх Гаврило је, док је био на трону Црногорско-приморске митрополије нагињао конкордату, а епископ Николај је био ватрени противник.

 

Детаљи
Категорија: Црквени великодостојници
Погодака: 10485

Дамјан ШтрбацДамјан Штрбац, свети свештеномученик (Плавно, 19. фебруара 1912. у Плавну - Логор Јадовно на Велебиту, јула 1941).

Основну школу је завршио у Плавну, а Богословију на Цетињу 1932. Двије године касније оженио се Стојном (у мјестима гдје је живела и као учитељица васпитава малишане звали су је Мајчица). Те (1934) године је примио свештенички чин. У чин ђакона рукоположен је 17. марта, а у чин презвитера сутрадан, 18. марта 1934. у Саборној цркви у Шибенику. Службовао је као парох у Жегару, општина Обровац и у Босанском Грахову.

Када се, крајем прољећа 1941. године, из Босанског Грахова и околине повукла италијанска војска, усташе су ухапсиле више угледних Срба, међу којима и свештеника Дамјана Штрпца. Двадесетак дана био је у затвору котарског суда у Босанском Грахову гдје је непрестано мучен. Касније је прбачен у команду дивизије у Книну, а убрзо у Госпић. Из тамошњег сабирног логора одведен је у једној од многобројних група Срба у логор смрти Јадовно на Велебиту. Ту је убијен на најстрашнији начин.

На литургијском сабрању у цркви светих апостола Петра и Павла у Босанском Грахову, 2013, протонамјесник Александар Рељић је у проповеди рекао: "Свештеномученик Дамјан води поријекло из угледне свештеничке породице Штрбац, из Трнинић Бријега код Дрвара. Његов дједа, такође свештеномученик, био је парох у Трнинић Бријегу. Турци су га 1875. године заједно са његовом породицом сасјекли на комаде да би његовим страдањем застрашили српске устанике на Тромеђи у вријеме босанско-херцеговачког устанка. На сву срећу, устаници су успјели на вријеме однијети његовог најмлађег сина који је био у колијевци, и с њиме побјећи у Далмацију, у Бенковац. Угледна српска породица Рњак из Бенковца прихватила је дјечака, отхранила га и школовала. Кад је дјечак одрастао и ступио у свету тајну брака, преселио се у Плавно надомак Книна. Стварни разлог његовог пресељења био је у томе да буде што ближе свом завичају“.

На Светом архијерејском сабору Српске православне цркве, маја 2003. године, на приједлог епископа бихаћко-петровачког Хризостома, убројан је у Сабор светих свештеномученика. Спомен светог свештеномученика Дамјана, славила је СПЦ 31. маја, а према каснијој одлуци епископа бихаћко-петровачког врши се у прву суботу после Илиндана.

Детаљи
Категорија: Црквени великодостојници
Погодака: 6246

Јеротеј Ковачевић (Шибеник, 1815 — манастир Крка, 26. септембар 1891) је био управник манастира Драговића и Крке, архимандрит.

Архимандрит Јеротеј се родио у Шибенику, у познатој српској кући Ковачевића [1]. Прво богословско васпитање задобио је од свога зета, мирањског пароха Василија Војводића. Кад је епископ Јосиф Рајачић у Шибенику године 1833. отворио клирикалну школу, Ковачевић је похађао богословију двије године, а даљње науке је због сиромаштва морао прекинути. Крупски архимандрит Димитрије Перазић га је закалуђерио у манастиру Крупи 30. маја 1835. Још исте године епископ Пантелемон Живковић рукоположио га је најприје за ђакона, а онда за презвитера. Као крупски калуђер, опслуживао је парохије врличку и задарску. Владика Јеротеј Мутибарић произвео га је 19. августа 1845. за игумана и повјерио му је управу манастира Драговића. Године 1853. постао је епископ дотадашњи крчки архимандрит Стефан Кнежевић, који је одлазећи на своје ново мјесто предао управу манастира Крке проигуману Јеротеју Коваћевићу. Године 1854. водио је управу манастира Савине (Бока которска), а управу манастира Крке је преузео 1855. године, а лицем на Божић исте године еписком Стефан Кнежевић га је произвео за крчког архимандрита. Дошавши у манастир Крку, радио је цијелог живота за манастирски бољитак. Поправио је манастирске зграде, подигао лијепи доксат испред саборних ћелија, садио је винограде, обрађивао поља и подизао економско стање манастира Крке.

Сав га је околни народ цијенио због његове ревности, учености и беседништва, па су га изборници Книнског среза 1864. године изабрали за  посланика у покрајински сабор, који га је исте године послао у царевинско вијеће у Беч. Посланичке дужности вршио је све до 1875. године. Када је године 1867. одржана Славенска етнографска изложба у Москви, обишао ју је и Јеротеј и том приликом посјетио многе руске манастире и добио на дар много црквених сасуда, одежда и црквених књига, којима је снабдио далматинске манастире и сиромашне цркве. Године 1871. постао је почасни конзисторијални члан. Далматинска влада поверавала му је у више наврата важне послове, које је он у корист народа свесно обављао, а за заслуге у црквеном погледу поверио му је епископ Никодим Милаш врховни надзор над манастирима, именовавши га својим егзархом и давши му право да код богослужења носи митру. Напрасно је преминуо у 76. години живота. Сахрањен је у братској гробници манастира Крке. Од његове оставштине крчко братство је основало просветни фонд под његовим именом.

Референце

  1. 1.^ Дигитална народна и универзитетска библиотека републике српске: Дабро-босански источник, стр. 492
  2. 2.^ Јован Радојчић, Срби западно од Дунава и Дрине : биографије (2. том, стр. 332) ; Нови Сад : Прометеј (2009), ISBN 978-86-515-0316-3

Детаљи
Категорија: Црквени великодостојници
Погодака: 3305

Севастијан (Милојевић) Јовић (Дрниш, 17. септембра 1882 - 15. јуна 1941) је био јеромонах, настојатељ манастира Крке (1916-1923) и Драговића (1924-1933).

Основно образовање стекао је у Дрнишу. Примљен је за ђака у манастиру Крки (1898) на предлог епископа др Никодима Милаша. Године 1901. ступио је као ванредни слушалац у келрикалну школу у Задру. Закалуђерен је 22. фебруара 1904. у манастиру Крки. Рукоположио га је за ђакона епископ Никодим Милаш 27. фебруара 1904, а дан касније и за јеромонаха. Био је брат Манастира Крке и Крупе. Године 1906. повјерена му је администрација парохије у родном Дрнишу, а за његова времена освештана је и нова црква у Дрнишу. Од 1909. до 1914. повјерена му је парохија броћаначка са градом Сплитом и био је тада једини свештеник у сплитском котару. У Сплиту је основано друштво "Српска слога". Из Броћанца, напосредно пред Први свјетски рат, године 1914. враћен је у Манастир Крку, а од 1916. до 1923. повјерена му је управа над тим манастиром. Показао се као врстан управитељ и добар економиста. Својом господарском умјешноћу средио је стање објеката, већ доста нарушенога Манастира Драговића. 

Убиле су га хрватске усташе и бациле у јаму Кљакачког рудника под Промином.

Референце

  1. 1.^ Јован Радојчић, Срби западно од Дунава и Дрине : биографије (2. том, стр. 177) ; Нови Сад : Прометеј (2009), ISBN 978-86-515-0316-3

Детаљи
Категорија: Црквени великодостојници
Погодака: 3276

Мојсеј Милојевић (Далмација, непознато – Дрниш, 1817) игуман.

Био је игуман Манастира Драговића 1770. године. „Када се године 1776. држао сабор у Косову ради избора Aрхимандрита и управитеља цркве, он је ради своје особите рјечитости и разборитости постан тамо од братства као члан сабора" (Герасим Петрановић: Повјест о светорождественом Манастиру Драговићу у православној Епархији далматинској, стр. 23, Задар).

Касније је био у Врлици и Имотском, а умро је у Дрнишу.

Референце

  1. 1.^ Јован Радојчић, Срби западно од Дунава и Дрине : биографије (2. том, стр. 874) ; Нови Сад : Прометеј (2009), ISBN 978-86-515-0316-3
  1. Саватије Љубибратић
  2. Герасим Петрановић
  3. Викентиј Стојисављевић
  4. Саватије Васиљевић

Страна 1 од 3

Главни мени

Пријава