Детаљи

Аутор: Данко Перић

Категорија: Знамените личности

Објављено: 27 Јули 2017

Погодака: 6010

Све три рођене сестре Николе Тесле, Марица, Милица и Ангелина су биле касније удате за локалне свештенике, Марица за Косановића, Милка-Милица за Глумичића, а Англена за Трбојевића.

Најстарија сестра Милка се родила у Сењу (неутврђеног датума). Најпре се удала за Воју (Вукашина) Глумичића, који је преминуо крајем 1892. године, имали су веома лош брак. Након Вукашинове смрти се преудала, што у њиховој патријархалној породици није било лепо примљено. Имала је кћер Гину (Вукашинову) удату за свештеника Лалића.

Опширније: Три сестре Николе Тесле - Марица, Милица, Ангелина и њихове породице

Детаљи

Аутор: Милан Синобад

Категорија: Знамените личности

Објављено: 17 Јули 2016

Погодака: 2949

Владимир Матијевић (Горњи Будачки, Кордун, 3. август 1854 — Београд, 7. септембар 1929) је био српски трговац, добротвор и оснивач најзначајнијих организација Срба у Хрватској и Аустроугарској.

Биографија

Владимир Матијевић се родио на Кордуну, у селу Горњи Будачки, у близини Карловца, као треће од деветоро деце. Отац Петар, до распуштања Војне границе, био је официр седме чете Слуњске граничарске регименте, када је, као порезник, прешао у цивилну службу. Његова мајка Јула, рођена Новић, била је из Сурдука у Срему, пореклом из породице официра Петроварадинске граничарске регименте. Сва Матијевићева браћа и сестре умрли су још у раној младости или у средњем добу, тако да је једино он доживео зреле године.

Будући да је потицао из официрске породице, по жељи родитеља, после основне школе, уписао је региментску кадетску школу у Турну код Карловца. Међутим, када је отац, као разборит човек, који се, стицајем околности, доста кретао у друштву образованих Срба разнородних занимања, уочио отпор који његов син испољава према војсци и војном позиву, пружио је подршку младом Владимиру да настави школовање у редовним цивилним школским установама. Управо уз његову помоћ, са непуних седамнаест година, непосредно пре ступања у војну службу, Матијевић је уписао реалку у Раковцу, у непосредној близини Карловца.

Током школовања, на Матијевића је велики утицај извршио прота Никола Беговић, познати национално-просветни делатник, који му је предавао веронауку. Својом појавом и преданим радом Беговић је извршио велики утицај на изграђивање Матијевићевих националних осећања, која ће се касније јасно огледати у његовом непоколебивом и истрајном раду на уздизању и снажењу српског народа. Беговићевом утицају може се приписати и Матијевићево учешће, као добровољца, у Српско-турском рату, 1876. године.[1]

Послушавши савет једног очевог пријатеља да, због урођене окретности, речитости и комуникативности, изабере посао трговца, Матијевић је, после реалке, уписао Високу трговачку школу у Бечу.

Када је завршио школовање, запослио се у трговачкој радњи Густава Сахера у Загребу, где је радио као практикант, а потом као заступник и трговачки путник. Од самог почетка, пажљиво је пратио и упијао начин рада, проучавајући практичне трговачке послове. Као вредан, способан, послован и перспективан човек, који је све послове завршавао на време, ефикасно и педантно, био је миљеник свих власника трговачких пословница код којих је радио. Праксу је стицао по највећим трговачким фирмама, доприносећи да свака од њих прошири послове и увећа капитал.[1] Преданим радом, и сам Матијевић стекао је значајна новчана средства, када му је 1882. године, у његовој двадесет и седмој години, Коншак, власник највеће трговачке радње у Загребу и његов последњи послодавац, постао пословни партнер. Под Матијевићевим вођством, та фирма је проширила обим пословања и увећала се неколико пута.

Владимир Матијевић са супругом Паулином, рођ. Лађевић Годину дана касније, 1883. године, оженио се Паулином Лађевић, ћерком Ђоке Лађевића, трговца из Карловца. У том периоду код Матијевића је започела идеја о оснивању Српског привредног друштва Привредник, коју ће он, уз помоћ већег броја пријатеља и српских родољуба, успешно спровести у дело.

Оснивање привредника

Одлука о оснивању Привредника код Матијевића се није родила одједном већ је сазревала током година које је провео као трговачки путник, обилазећи многе пределе Аустроугарске. Опрезни Матијевић своју одлуку није одмах разгласио, него се опробао на поједниначним примерима. Тако је после обављеног посла, помињући то тек узгред, нудио трговцима с којима је пословао једног свог тобожњег „малог рођака“, дечака са села, за шегрта. Пошто су понуде најчешће прихватане, Матијевић се затим обраћао сеоским учитељима и свештеницима са захтевом да му пошаљу одабрану децу, коју ће упутити на изучавање заната. На тај начин он је на разне занате „наместио“ око 250-оро деце, а првог шегрта у својој двадесет другој години.[1]

Недуго потом, пошто је стекао знатан иметак и име успешног привредника, Матијевић је одлучио да престане с путовањима и да се посвети раду у својој фирми у Загребу. У то време обављао је темељне припреме за оснивање Привредника, ослањујиће се притом на искуства у раду постојећих јеврејских и других друштава са сличним задацима. Коначно, 1897. године, Привредник је почео с радом „наместивши“ првог шегрта. Прве бележнице о слању питомаца на занат Матијевић је водио у свом стану. У првим годинама Привредниковог рада Матијевић је лично прегледавао сваку приспелу молбу, о којој је одлучивао после подробне анализе. Такође, саставио је и написао Статут Привредника. Од оснивања па до своје смрти Матијевић је био потпредседник Привредника.

Српска банка и савез земљорадничких задруга

Пре оснивања Привредника Матијевић је значајно радио на подизању српске привреде у Хрватској и Аустроугарској. Заједно са Богданом Медаковићем, Јованом Живковићем и Светиславом Шумановићем предводио је оснивање Српске банке у Загребу 1895. године. Кад је основана, Банка је имала један од највећих капитала у Хрватској и била је први српски новчани завод у Аустроугарској. Матијевић је изабран за председника управе Банке и ту функцију је вршио до своје смрти.[1]

Залагањем Матијевића и његових пријатеља и сарадника основано је око 450 српских земљорадничких задруга у Аустроугарској, које су 1896. удружене у Савез српских земљорадничких задруга. Њихова сврха је била да окупља сељаке и обучава их и пољопривредним, потрошачким и кредитним пословима, да их подстиче на штедњу и омогућава повољне кредите, уз помоћ Српске банке.

Референце

1. [1] Петар В. Крестић, Српско привредно друштво „Привредник“ (1897-1918), Историјски институт и Службени гласник, Београд, 2002

Детаљи

Аутор: Милан Синобад

Категорија: Знамените личности

Објављено: 10 Јануар 2012

Погодака: 4158

Мирослав Нишкановић, рођен 1951. године у Книну, дипломирао (1976) и магистрирао (1994) на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду.

Каријеру је започео у Земаљском музеју Босне и Херцеговине у Сарајеву 1976. године, где је радио у Одјељењу за етнологију на радном месту: Етнолог за поријекло становништва и етногенезу (1976-1992). Поред тога био је задужен и водио збирку „турског“ оружја. Обављо је функције шефа Одсјека за духовну културу и начелника Одјељења за етнологију.

Био је Одговорни уредник Гласника Земаљског музеја, свеска за етнологију и Одговорни истраживач научно­истраживачког пројекта Карактерист­ке традицијске културе с обзиром на промјене друштвено-економских односа на селу у Босни и Херцеговини.

Бави се истраживањима миграција и порекла становништва, затим генеалошким истраживањима, и из ових области је објавио више радова и књига. Резултате истраживања презентује на стручним и научним скуповима у земљи и иностранству, као и у стручним и научним часописима, највише у Гласнику Земаљског музеја – свеска за етнологију. Објавио две књиге, више радова у домаћим и страним часописима, преко 150 научно-популарних текстова у новинама, сарађивао на радију и телевизији као аутор прилога или коментатор из најшире етнолошке проблематике.

Рецензент је и уредник више књига и публикација по позиву.

• Чланак је преузет са сајта Етнографског института САНУ : Мирослав Нишкановић.

Детаљи

Аутор: Милан Синобад

Категорија: Знамените личности

Објављено: 30 Октобар 2011

Погодака: 2721

Радивој Радић (Ливно, 22. јануар 1954) је српски историчар (византолог), универзитетски професор и научни радник.

Радић је основну школу завршио у Врњачкој Бањи, а гимназију у Београду. Дипломирао је на београдском Филозофском факултету на групи за историју 1980. године. Децембра 1985. године одбранио је магистарску тезу „Обласни господари у Византији крајем 12. и у првим деценијама 13. века“. У току школске 1985/1986. боравио је седам месеци у Атини на специјализацији као стипендиста грчке владе. Докторску дисертацију „Време Јована V Палеолога“ одбранио је у децембру 1991. на Филозофском факултету у Београду. На постдокторском усавршавању био је 1997/1998. у Центру за византијске студије Дамбертон Оукс у Вашингтону. У Византолошком институту САНУ запослен је од 1978, тренутно обавља функцију заменика директора института. Од 1994. запослен је на Филозофском факултету као доцент, а од 2007. је редовни професор и шеф Семинара за византологију. Предаје и на Филозофском факултету у Бањалуци од јесени 1994, као и на Филозофском факултету у Нишу од јесени 1999. године. Историју Византије, а до недавно (новембар 2010.) и Историју Старог века предаје и на Филозофском факултету, Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. До 2007. Радивој Радић је учествовао на тридесетак научних скупова у земљи и иностранству и објавио је преко 120 научних радова. За књигу „Време Јована V Палеолога (1332—1391)“ године 1993. добио је Октобарску награду града Београда за науку. Сарадник је и „Енциклопедијског просопографског лексикона византијске историје и цивилизације“ који се издаје у Атини, као и члан редакције Зборника радова Византолошког института (ЗРВИ) и Српског комитета за византологију. Поред академске каријере, Радић се последњих година нарочито бави и популаризацијом историјске науке и посебно византијске историје.

Одабрана библиографија

1. Обласни господари у Византији крајем 12. и у првим деценијама 13. века., ЗРВИ 24—25. (1986), 151—290.
2. Време Јована V Палеолога (1332—1391), Београд 1993.
3. Страх у позној Византији 1180—1453, I — II, Београд 2000.
4. Из Цариграда у српске земље, Студије из византијске и српске историје, Београд 2003.
5. Срби пре Адама и после њега, Историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“, Београд 2005. (друго допуњено издање).
6. Византија, пурпур и пергамент, Еволута, Београд 2006.
7. Цариград, приче са Босфора, Еволута, Београд 2007.
8. Византија и Србија, Стубови културе, Београд 2010
9. Константин Велики, надмоћ хришћанства, Еволута, Београд 2010.