Детаљи

Аутор: Милан Синобад

Категорија: Птице

Објављено: 24 Јуни 2011

Погодака: 1153

Сива чапља
Систематика
Царство	Animalia	Животиње
Тип	Chordata	Хордати
Подтип	Vertebrata	Кичмењаци
Класа	Aves	Птице
Ред	Pelecaniformes	Пеликани
Породица	Ardeidae	Чапље
Род	Ardea	–
Биномијална номенклатура
Ardea cinerea (Карл Лине, 1758)
Ареал врсте

Сива чапља (Ardea cinerea) је врста птице из породице Чапљи (Ardeidae). Најраспрострањенија je и највећа чапља на нашим просторима, дужине тијела 90-100 cm. Претежно је свијетлосива, скоро бијелог врата, у лету видљивог контраста са црним летним перима [2]. Врат је дугачак, са сивом цртом према бијелим прсима. На крају прса има продужено перје. Глава је бијела с црном пругом која се протеже од ока према затиљку, гдје образује дугачку зашиљену црну перјаницу (дужа пера). Кљун је жућкаст, подужи у коријену чврст, према врху зашиљен. Ноге су дуге, сивкасте [3]. Младе птице изгледају више сиве од старијих и немају продужено перје на глави [4].

При одмору и у лету, сива чапља свој дуги врат држи савијен у слово "S". Лети добро, а испружене ноге вире далеко испод репа. Често дуго стоји непомична у води с вратом испод крила. Гаца по води и чека да плијен доплива до ње, те га у трену набоде својим кљуном. Храна јој се састоји од риба дугачких до 20 cm, жаба, змија, нарочито бјелоушки, младих птица мочварица и пловуша, мишева, инсеката, шкољки и кишних глисти [4].

Задржава се уз стајаће и текуће воде, уз обалу у плиткој води. Живи и у брдским крајевима, али је најбројнија у мочварама, пољима под водом, уз канале ријека и језера у равницима [3]. Гнијездо гради од сувог прућа на високом дрвећу. Женка снесе 5-6 јаја, сједи на њима са мужјаком, а затим се заједно брину о младунцима који постају самостални након 50 дана. Мужјаци и женке поздрављају се гласним клепетањем кљуна [5].

Живи у колонијама. Селица је, наше крајеве оставља прије зиме. 

Референце

1. 1.^ Интернет сајт агенције Европске уније за заштиту животне средине (The European Environment Agency)
2. 3.^ Д. Симић, С. Пузовић: Птице Србије и подручја од међународног значаја, Београд (2008) Лоа Србије, ISBN 978-86-911303-0-5
3. 3.^ Данијел Поповић, Ловачки лексикон : Чапља сива, стр. 30
4. 4.^ Алфред Едмунд Брем, Како живе животиње, стр. 554: Отокар Кершовани (1967) Ријека, COBISS.SR-ID: 153264647
5. 5.^ Мирјана Мартан, Свијет животиња; Артмедија (2006) Вараждин ISBN: 953-99916-3-3

Спољашње везе

1. Сајт Животињско царство (www.zivotinjsko-carstvo.com): Чапља
2. Николија Мартинчевић-Микић: Сива чапља (Ardea cinerea). Рад ученика из „Гимназије Сомбор“ (www.gimnazijaso.edu.rs).

Детаљи

Аутор: Милан Синобад

Категорија: Птице

Објављено: 24 Јуни 2011

Погодака: 971

Сури орао
Систематика
Царство	Animalia	Животиње
Тип	Chordata	Хордати
Подтип	Vertebrata	Кичмењаци
Класа	Aves	Птице
Ред	Accipitriformes	Дневне грабљивице
Породица	Accipitridae	Јастребови
Род	Aquila	Орлови
Биномијална номенклатура
Aquila chrysaetos (Карл Лине, 1758)
Ареал врсте

Сури орао (Aquila chrysaetos) је врста птице станарице из породице Јастребова (Accipitridae). Сури орао је највећа и најснажнија птица грабљивица. Знатно је крупнији од мишара и већине других орлова, мужјак је дугачак до 80 cm, а женка до 93 cm (распон крила 190-225 cm). Одрасли су једнолично тамнокестењасте боје; млади показује свијетлу површину на ‘подлактици’ крила и бијелу основу репа [2]. Перје на потиљку и на стражњем дијелу врата је златне боје (у коријену бијеле). Кљун је веома снажан, велик, висок у коријену, на крају оштро савијен према доље, црне боје. Реп је квадратичног облика, дужине до 30 cm, бијел, према крају прелази у црну са широким порубом. Ноге су жуте, обраштене перјем, с црним панџама [3].

Сури орао живи на високим планинама, на стијенама и стрмим литицама, на обронцима високих гора и у врло пространим горским шумама. Гнијезди се на клисурама, на неприступачним планинским стијенама или на високим стаблима. Гнијездо гради од грања и зељастих биљака. Пар орлова остаје у њему више година и не напуштају га ни преко зиме [4].

У лету једри, тј. ријетко када маше крилима. Може постићи брзину до 120 km/h. Крила држи благо уздигнута, што је особина коју дијели једино са мишаром. Лови претражујући рубове брегова, главу окреће час на једну час на другу страну и истрајно прегледају околину. Кад кружећи у високо у ваздуху опази плијен, обично се прво спушта у круговима наниже, да би боље осмотрио примјећени предмет, а кад је то учинио, наједном скупља крила и нагло се пушта на плијен. Храни се дивљачи од величине зеца до дивокозе, а и ситнијом домаћком стоком [3]. Усуђује се да нападне и снажније животиње па не штеди ни лисицу [4].

Женка снесе 3-4 јаја, чија је инкубација 45 дана, и већи дио сама сједи на јајима док мужјак само повремено преузима бригу о њима. Заједно се брину о младунцима који први пут полете након 11 недјеља. Гнијездо користе много година, и сваки пут га наново уређују [5].

Напомене

1. нп.1 Сури орао је сврстан у ред Accipitriformes, раније Falconiformes.

Референце

1. 1.^ Интернет сајт агенције Европске уније за заштиту животне средине (The European Environment Agency)
2. 2.^ Д. Симић, С. Пузовић: Птице Србије и подручја од међународног значаја, Београд (2008) Лоа Србије, ISBN 978-86-911303-0-5
3. 3.^ Данијел Поповић, Ловачки лексикон : Орао сури, стр. 112-113
4. 4.^ Алфред Едмунд Брем, Како живе животиње, стр. 410-411: Отокар Кершовани (1967) Ријека, COBISS.SR-ID: 153264647
5. 5.^ Мирјана Мартан, Свијет животиња; Артмедија (2006) Вараждин ISBN: 953-99916-3-3

Спољашње везе

1. Соколарско удружење "Нобилис Арс" (Соколарство Србије): Сури орао
2. Национални парк Копаоник: Сури орао (Aquila chrysaetos)
3. Википедија на српском језику: Сури орао

Детаљи

Аутор: Милан Синобад

Категорија: Птице

Објављено: 24 Јуни 2011

Погодака: 1257

Црна чиопа
Систематика
Царство	Animalia	Животиње
Тип	Chordata	Хордати
Подтип	Vertebrata	Кичмењаци
Класа	Aves	Птице
Ред	Apodiformes	Чиопе
Породица	Apodidae	Чиопе
Род	Apus	–
Биномијална номенклатура
Apus apus (Карл Лине, 1758)
Ареал врсте

Црна чиопа (Apus apus) је врста птице селице из породице Чиопа (Apodidae). Црна чиопа мања је од обичне ластавице иако јој је врло слична. Нарасте у дужину 17-19 cm, распон крила износи јој око 40 cm, а дужина репа 8 cm. Готово потпуно једнобојно смеђе-црна, осим омањег блиједог подбрадка и грла. Реп је благо рачваст. Ноге су јој свијетло смеђе. Полови се разликују један од другога [2,3].

Распрострањена је на подручју Европе у свим земљама, затим сјеверне Африке и централне Азије. На подручју Евроазије је најраспрострањенија врста из породице чиопа и једина која се гнијезди у сјеверној Европи. Зиму проводи на југу Африке и у јужној Индији. У планинским крајевима, гдје се гнијезди у пукотинама литица налазимо је на висинама до 2000 m. Премда је првобитно била становник стијена, она се у току времена прилагодила на човјечије станове и постала птица села и града [3]. У градовима се гнијезди у процјепима међу зградама, пукотинама зидова и испод кровова [2].

Крила су јој срполика, уска и дуга, што црну чиопу чини брзим и прецизним ловцем инсеката и разних врста паука. Воду такође узима током лета, а купа се тако што зарони кљун и прска воду унаоколо. Чиопа је крешталица, а није пјевачица. Гласа се оштрим писком у брзом лету [2].

Гнијезди се у колонијама једанпут годишње. Гнијездо гради од комадића лишћа и стабиљака, вуне, длаке и перја те све спаја слином. Женка снесе 1-4 јаја те заједно са мужјаком сједи на јајима око 20 дана. Млади се осамостале након отприлике 50 дана и више се не враћају у гнијездо [4].

Референце

1. 1.^ Интернет сајт агенције Европске уније за заштиту животне средине (The European Environment Agency)
2. 2.^ Д. Симић, С. Пузовић: Птице Србије и подручја од међународног значаја, Београд (2008) Лоа Србије, ISBN 978-86-911303-0-5
3. 3.^ Алфред Едмунд Брем, Како живе животиње, стр. 375-379: Отокар Кершовани (1967) Ријека, COBISS.SR-ID: 153264647 
4. 4.^ Мирјана Мартан, Свијет животиња; Артмедија (2006) Вараждин ISBN: 953-99916-3-3

Спољашње везе

1. Душан Граовац: Чиопа (Apus apus). Рад ученика из „Гимназије Сомбор“ (www.gimnazijaso.edu.rs).
2. Еколошка удруга "Чиопа": Црна чиопа.

Детаљи

Аутор: Милан Синобад

Категорија: Птице

Објављено: 24 Јуни 2011

Погодака: 943

Глувара
Систематика
Царство	Animalia	Животиње
Тип	Chordata	Хордати
Подтип	Vertebrata	Кичмењаци
Класа	Aves	Птице
Ред	Anseriformes	Пловуше
Породица	Anatidae	Патке
Род	Anas	Праве патке
Биномијална номенклатура
Anas platyrhynchos (Карл Лине, 1758)
Ареал врсте

Глувара или дивља патка (Anas platyrhynchos) је врста птице станарице из породице Патки (Anatidae). Нарасте 55-62 cm, а распон крила јој је поприлично велик, око 105 cm [2,3]. Најчешћа је и најкрупнија пловка. Код дивље патке је изражен полни диморфизам; мужјак је шарено обојен, док је женка једнолично смеђе, неугледне боје, што је скрива док сједи на јајима. Мужјак: кљун је жућкасто-зелен, глава и врат тамнозелени са челичним одсјајем, завршава се бијелом огрлицом. Прса су жарко кестењаста. Горњи дијелови су смеђи с црно-бијелим цртама. Доњи дијелови свијетлосиви. Реп је плав, са обе стране бијело обрубљен, а доњи дио леђа и тртица су тамнозеленкасти. На репу има карактеристичну коврџицу. Женка: једнолично смеђа с тамним мрљама и бијелим репом, кљун је зеленкасто-смеђ са жутим врхом. И мужјак и женка имају на крилима "зрцало" љубичасте боје с пурпурним одсјајем, бијело обрубљено. Ноге су кратке, наранџасте, а међу прстима имају пливаће кожице. Млади сличе женки [4].

По тлу се гега тромо, споро и неспретно, али је плови и рони врло добро. Добар је летач, лети брзо с плитким ударцима крила производећи звиждући звук, може летјети брзином око 110 km/h [4,5].

Распрострањена је широм земље у готово свим типовима влажних станишта, док је најбројнија у долинама. Ареал врсте обухвата цијелу Европу и Азију, Америку до Мексика и сјеверну Африку. Сели се из сјеверне Европе у Италију, Грчку и Шпанију, а мали дио се сели чак до сјеверне Африке, или на исте географске ширине у јужну Азију. У нашим крајевима налазимо је цијеле године, али је њихова бројност у постепеном паду [2,3].

Патка глувара спада у најпрождрљивије птице које познајемо. Храни се углавном биљкама, воденим инсектима, рибама и црволиким животињама. Док се храни, урања у воду и из воде јој вири само реп. Живи у барама, језерима, мочварама покривеним са шашом или трском, рижиним пољима, потоцима и каналима. Гнијездо је на тлу уз обалу у заклону од грмља, у шашу, трстици, или на старим стаблима. Женка снесе до 9-13 јаја  и сједи на њима до 26 дана те затим сама брине о младунцима. Убрзо након што се младунци излегну, женка их води до воде и више се не враћају у гнијездо. Постану самостални након 55 дана [5].

Референце

1. 1.^ Интернет сајт агенције Европске уније за заштиту животне средине (The European Environment Agency)
2. 2.^ Д. Симић, С. Пузовић: Птице Србије и подручја од међународног значаја, Београд (2008) Лоа Србије, ISBN 978-86-911303-0-5
3. 3.^ Алфред Едмунд Брем, Како живе животиње, стр. 568-571: Отокар Кершовани (1967) Ријека, COBISS.SR-ID: 153264647
4. 4.^ Данијел Поповић, Ловачки лексикон: Патка дивља, стр. 119
5. 5.^ Мирјана Мартан, Свијет животиња; Артмедија (2006) Вараждин ISBN: 953-99916-3-3

Спољашње везе

1. Јована Бакула: Дивља патка (Anas platyrhynchos). Рад ученика из „Гимназије Сомбор“ (www.gimnazijaso.edu.rs).