Детаљи

Аутор: Милан Синобад

Категорија: Рептили

Објављено: 19 Јуни 2011

Погодака: 1176

Кућни мацаклин
Систематика
Царство	Animalia	Животиње
Тип	Chordata	Хордати
Подтип	Vertebrata	Кичмењаци
Класа	Reptilia	Гмизавци
Ред	Squamata	–
Породица	Gekkonidae	Гекони
Род	Hemidactylus	–
Биномијална номенклатура
Hemidactylus turcicus (Карл Лине, 1758)
Ареал врсте
црвена боја (Hemidactylus turcicus)

Кућни мацаклин (Hemidactylus turcicus) је врста гуштера из породице Гекона или Мацаклина (Gekkonidae). Распрострањен је на цијелом медитерану, а захваљујући људској активности проширио широм свијета, тако да је тешко пронаћи његово исходиште. У Хрватској је распрострањен по цијелом Јадранском приморју осим западне Истре. Кућни мацаклин је ноћна животиња која се храни инсектима, ружичасте је боје или боје меса, прекривена крљуштима, које подсјећају на брадавице. Најчешће борави у зградама, кућама, пукотинама стијена и др.

Опис врсте

Кућни мацаклин је искључиво ноћна животиња. Тијело је танко, величине од 8 до 10 cm, с доње стране је бијеле боје, а с горње стране је кожа ружичаста са смеђим мрљама и великим бројем брадавица. Како је то ноћна животиња, има велике очи с окомитом зјеницом, али нема очне капке него су му очи прекривене прозирном кожицом (spectaculum) чију површину чисти лизањем. Мацаклини су изразито спретне животињице, пењу се наглавачке, прескачу велике удаљености. Пријањаљке на прстима омогућавају му припијање и пењање по глатким и окомитим површинама. За мацаклине је карактеристично оглашавање. Ноћу се оглашава оштрим пискавом гласом, најчешће кад дозива женке или када се бори с мужјацима [1].

Станиште

Осим у кућама живе и на различитим стаништима као што су стијене, сувозиди и дрвеће.

Начин живота

Кућни мацаклин живи 5 година, а полну зрелост досеже 8-9 мјесеци од излегања. Парење започиње у прољеће када се пробуде из хибернације и траје до краја љета. Женка у легло полаже два калцифицирана јаја која су првобитно мекана, али на зраку очврсну. Калцифицирана јаја омогућавају полагање јаја на на пуно већем броју мјеста (кора дрвета, унутар сувозида...) јер тврди омотач онемогућава исушивање. Тоеком љета женка положи више јаја и то врло често више женки полаже јаја у велика заједничка гнијезда. Женка положи три до четири легла годишње. Прије излијегања јаја се инкубирају 40-45 дана. Из јаја се извале младунци способни за самосталан живот. 

Прехрана и предатори

Хране се малим инсектима, пауцима и другим малим бескичмењацима. Обично своју храну лове око свијетла. Кућни мацаклин, као ноћна животиња, углавном је угрожен од животиња које су активне ноћу попут шишмиша, мачака, неких гмизаваца. На жалост највећи им је непријатељ човјек, јер многи убијају ова створења из пуког празновјерја, да су ова створења отровна.

Угроженост врсте

Референце

1. 1.^ Википедија на енглеском језику: Mediterranean house gecko
2. 2.^ Кућни мацаклин на сајту удружења HHD-HYLA
3. 3.^ Ветеринар Ивана Млинар-Груја, Петцентар: Кућни мацаклин

Спољашње везе

• Истраживање херпетофауне Европе, Грчка: Herpetological trip to Kythira and Pori

Детаљи

Аутор: Милан Синобад

Категорија: Рептили

Објављено: 11 Јуни 2011

Погодака: 1566

Обична чанчара
Систематика
Царство	Animalia	Животиње
Тип	Chordata	Хордати
Подтип	Vertebrata	Кичмењаци
Класа	Reptilia	Гмизавци
Ред	Testudines	–
Породица	Testudinidae	–
Род	Testudo	–
Биномијална номенклатура
Testudo hermanni (Gmelin, 1789)
Ареал врсте
зелена (Testudo hermanni hermanni) црвена (Testudo hermanni hercegovinensis), плава (Testudo hermanni boettgeri)

Обична чанчара, Херманова или шумска корњача (Testudo hermanni)  је врста  копнене корњаче средње величине, која припада фамилији Testudinidae. Оклоп је дугачак око 20-25 cm.

Опис

Оклоп је на леђној страни изразито испупчен. Боја оклопа може бити смеђа, наранџаста, жићкаста и зеленкаста и често са тамним мрљама. Ноге су кратке и здепасте са прстима који су срасли и завршени тупим канџама. Женке су крупније од мужјака [1].

Начин живота

Станиште и исхрана

Обична чанчара живи по сухим, каменитим, грмљем обраслим топлим предјелима медитеранског подручја. Најчешћа је по травнатим камењарским равницама, гдје се често сусреће по рубовима маслињака, шикара и на обрадивим подручјима. Рјеђе је можемо наћи у брдовитим подручјима, док је изнад 700 m врло ријетка.

У јелу није пробирач, храни се поврћем, а успут поједе и црве, пужеве, гусјенице и слично. Живе појединачно, само у вријеме парења траже партнера. Расту врло споро, али зато имају дуг животни вијек. Када осјети опасност, спас ће потражити у заштити својега чврстог оклопа. Необично је отпорна те изузетно добро преживљава разне озљеде. 

Избјегава екстремне температуре, зимско раздобље у стању мировања проводи плитко закопана под земљом. Прије него што добро захлади, а то је обично крајем октобра, чанчара у земљи ископа рупу у којој ће дочекати топле прољетне дане. Из зимског се сна буди током марта и априла и крећу у потрагу за партнером. Одмах након тога долази до парења [2].

Размножавање

Женке полно сазевају у раздобљу од 11 - 13 године, а мужјаци нешто раније, од 8 - 12 године. У прољеће долази до парења коме претходи удварање које се састоји у томе да мужјак грицка главу и ноге женки. Понекад мужјаци показују приличну агресивност у борби за женку. Сама копулација траје 1-2 сата после чега женска снесе 3-12 јаја. Период инкубације траје 2-3 мјесеца послије чега се излегу младунци дужине 3,5 cm. Интересанта је појава да женка може у свом тијелу задржати сперматозоиде и по неколико година па се не мора парити сваке године да би полагала оплођена јаја [1].

Распрострањеност

Насељава уско и испрекидано подручје европског дијела Средоземља: југоисток Шпаније и Балеаре, јужну Француску и Корзику, средишњу и јужну Италију, Сицилију и Сардинију, обална подручја Хрватске, Црне Горе, Албаније и Грчке, затим дијелове Босне и Херцеговине, Бугарске и Румуније.

У Хрватској је честа у подручју Далмације до сјеверозападне границе Задар – Новиград – Обровац. Сјеверозападно, уздуж Велебита, на отоцима Рабу, Цресу и Крку, чанчара је пуно рјеђа. У континенталним предјелима не долази природним путем. Налазимо је на простору од Конавала до долине Неретве и на отоцима.

У оквиру популација које насељавају Балканско полуострво разликују се двије подврсте, номинална Testudo hermanni hercegovinensis и Testudo hermanni boettgeri. Релативно је лако међусобно разликовати ове двије подврсте.

Угроженост врсте

Изузетно је значајна и законом заштићена врста хрватске фауне.

Референце

1. 1.^ Шумска корњача на сајту Бионет школе.
2. 2.^ Еколошка удруга "Чиопа": Корњаче - Обична чанчара.

Спољашње везе

• Tkomehoce.info: Корњача чанчара.
• Википедија на енглеском језику: Hermann's tortoise (Testudo hermanni).
• Зоолошки врт града Загреба: Обична чанчара.

Детаљи

Аутор: Милан Синобад

Категорија: Рептили

Објављено: 21 Мај 2011

Погодака: 2558

Обични зелембаћ
Систематика
Царство	Animalia	Животиње
Тип	Chordata	Хордати
Подтип	Vertebrata	Кичмењаци
Класа	Reptilia	Гмизавци
Ред	Squamata	–
Породица	Lacertidae	Гуштери
Род	Lacerta	–
Биномијална номенклатура
Lacerta viridis (Laurenti, 1768)
Ареал врсте
зелено (Lacerta bilineata) плаво (Lacerta viridis)

Обични зелембаћ (Lacerta viridis)  је врста европског гуштера. Насељава јужну половину континента и дио Мале Азије. Дугачак је у просјеку 13 cm, од врха главе до клоаке. Реп му је дужи од тијела. Мужјаци су зелени са црним тачкама на леђима и широком главом. Женке имају мању главу и варирају у боји, од зелене до смеђе. Стомак зелембаћа је жућкаст, а зрели мужјаци имају плав врат, као и неке женке (бљедо плав). Храни се инсектима, пауцима и другим бескичмењацима, мада зна појести и мање гуштере [1].

Опис

Дужина тијела обичног зелембаћа варира од 13 до 18 cm, док је реп и до 1,5 – 2 пута дужи. Мужјаци су крупнији од женки. Одрасли мужјаци су углавном потпуно зелени, трбух је зелено-жућкаст, а у доба парења мужјаци добијају изразито плаву боју у предјелу грла са бочних страна.

Младе јединке су већином смеђе и имају 3 или 5 свијетлих уздужних пруга, које се с временом изгубе. Одрасле женке или наликују мужјацима (при чему задржавају уздужне пруге) или су смеђе боје, без пруга. Дакле, код великог зелембаћа грло је жуто обојено и по томе га разликујемо од обичног зелембаћа код којега је грло мужјака плаво обојено, док је код женки бијело до блиједо плаво [2].

Начин живота

Зелембаћ је активан током дана. Зимује од почетка октобра до априла мјесеца.  Велики и обични зелембаћ се разликују у периоду активности - кад је обични зелембаћ већ близу краја раздобља парења, велики зелембаћ се тек појављиује из хибернације. 

Станиште и исхрана

Станиште им је углавном простор обрастао густом вегетацијом, али то варира од ливада и рубова цесте до шикаре, трновитог грмља, отворених шума или камених зидова. Настањују подручја до 1600 м висине.

Одрасли се често задржавају у грмљу или сухом грању. Познато је да могу и пливати преко мањих потока. Млади често користе станишта различита од станишта родитеља - ријеђу, нижу вегетацију попут високе траве, трске или ниског грмља. 

Велики зелембаћ замјењује сличног обичног / источног зелембаћа у топлијим и сушним подручјима, али има случајева да обје врсте обитавају на истом станишту. 

Храни се инсектима, као и другим врстама бескичмењака, затим малим сисарима, птићима и малим гуштерима, укључујући и припаднике властите врсте. Предатори су слични као и код остале двије врсте зелембаћа.

Размножавање

Парење се одвија у прољеће, у мају или почетком јуна. Женке полажу 4 до 5 jaja у плитке јаме прекривене земљом, а млади се излијежу након 11-14 недјеља и величина им је од 3,5-5 cm.

Распрострањеност

Распрострањен је на југу, истоку и западу Балканског полуострва, укључујући и отоке, затим на Кавказу и Малој Азији до Израела и Ирана. У Хрватској је присутан на обалном дијелу и неким отоцима, од Кварнера до самог југа Далмације. Ареал распрострањености обухвата подручја Крке и заравни у залеђу и планинског масива Динарида уз границу с Босном и Херцеговином [2].

Угроженост врсте

Обични зелембаћ је строго заштићена врста.

Референце

1. 1.^ Обични зелембаћ на сајту биоразноликост  вугровечке  околице.
2. 2.^ Обични зелембаћ на сајту удружења HHD-HYLA
3. 3.^ Obični zelembać ( Lacerta viridis ) рад у pdf формату.
4. 1.^ Врста Lacerta viridis на страни црвене листе угрожених врста IUCN.

Детаљи

Аутор: Милан Синобад

Категорија: Рептили

Објављено: 21 Мај 2011

Погодака: 2600

Велики зелембаћ
Систематика
Царство	Animalia	Животиње
Тип	Chordata	Хордати
Подтип	Vertebrata	Кичмењаци
Класа	Reptilia	Гмизавци
Ред	Squamata	–
Породица	Lacertidae	Гуштери
Род	Lacerta	–
Биномијална номенклатура
Lacerta trilineata (Bedriaga, 1886)
Ареал врсте

Велики зелембаћ или Балкански зелембаћ (Lacerta trilineata)  је врста гуштера из породице правих гуштера (Lacertidae).

Велики зелембаћ је највећи гуштер на подручју Балкана. Може нарасти до 16 cm у тијелу, док му је реп и до 2 пута дужи. Уздуж тијела има 3 – 5 свијетлих пруга. Код великог зелембаћа грло је жуто обојено и по томе га разликујемо од обичног зелембаћа код којега је грло мужјака плаво обојено, док је код женки бијело до блиједо плаво.

Настањује претежно грмовита и кршка подручја, медитерански тип жбунасте вегетација. Храни се ситним инсектима, пужевима и малим сисарима, па иако постоји заблуда, није отрован. Врло је интелигентан и сналажљив. Јако брзо трчи, а може и пливати у плићим потоцима. Као врста није угрожен [1].

Распрострањеност

Распрострањен је на југу, истоку и западу Балканског полуострва у Албанији, Босни, Бугарској, Грчкој, Македонији, Румунији, Србији, Црној Гори, и Турској. У Хрватској је присутан на обалном дијелу и неким отоцима, од Кварнера до самог југа Далмације. Ареал распрострањености обухваћа подручја Крке и заравни у залеђу и планинске масиве Динарида уз границу с Босном и Херцеговином [2].

Видјети још

• Обични зелембаћ (Lacerta viridis)

Референце

1. 1.^ Велики зелембаћ, кратак чланак на сајту (Dragenet.com)
2. 2.^ Велики зелембаћ на сајту удружења HHD-HYLA
3. 3.^ Врста Lacerta trilineata на страни црвене листе угрожених врста IUCN.

Спољашње везе

1. Фотографије балканског зелембаћа на сајту (www.club100.net).

Видео запис

Балкански зелембаћ снимљен у Грчкој.