- Детаљи
- Аутор: Данко Перић
- Категорија: Природне знаменитости
- Погодака: 10543
Плавањска врела - „пиштала“
Плавно у сливу Радљевца, Дошнице и других – мањих водотокова, има више сталних и мноштво повремених врела. Поједини геолози тврдили су да је 30 сталних извора, други око 50, који су углавном у источном и јужном дијелу села. Плавањска легенда говори о 365 извора (врела), колико је и дана у години, вјероватно да би истакла издашност природе у водом углавном сиромашном окружењу; примјера ради на планини Промина код Дрниша је само један стални извор. (1)
На десетине плавањских извора је каптирано још у првој половини прошлог вијека. Изворишна жила, или више њих, што се зову пиштала, усмјерени су по правилу, до бетонске бране, кроз коју је постављена метална цијев, укосо усмјерена. Вода је одатле захватана у дрвене „вучије“ и друге посуде, а испод цијеви је корито у којем се напаја благо, док би преостала вода, посебно у топлијем дијелу године била искоришћавана за наводњавање обрадивих површина. Такви људским радом оплемењени извори у Плавну носе назив точак. Најчешће су називају према засеоцима у чијој су близини: Алфиревића точак, Шимића, Карановића итд. За Алфиревића точак плавањско предање бињежи да су га почетком тридесетих година градили мјештани тог засеока које је предводио Дане Алфиревић (1894-1973), самуоки мајстор многих заната. Сеоски лугар Дане је, тврди даље сеоска легенда, био мајстор многих заната, „од скрамара до њекара“, умијеће у изградњи оваквих објеката показао и на Шимића точку као и Точку Петрановића на Ћулуму. Точак на Ћулуму чува и успомену на дугогодишњег директора школе Данила Петрановића. Петрановић је точак крај извора за који се говори да је на око три километра или на пола пута од центра Плавна до жељезничке станице на Бендеру, намијенио пјешацима на тој прилично напорној дионици, посебно напорној у вријеме љетњих жега.
Становницима сусједних насеља најпознатији је, ипак, Бусовића точак на Орловици, који је као и појило у његовом комшилуку љети утољивао жеђ на десетине хиљада оваца, али и стоке крупнијег зуба које се у на пашњачке површине ове планине долазиле из многих мјеста у Книнској Крајини и Лици. Точак је изграђен 1933. и у њега су сведене три воде, односно каптирана најмање три врела.
Да су плавањска брда због сталних извора воде, уз богатство пашњака одавно била мјесто на које су стизале хиљаде оваца, много је доказа, а о томе Бошко Десница наводи, на основу једног документа из 1684. године, односно четири године прије него су Турци напустили село: „Крајишници су навалили из Обровца у Плавно и без осјетљивих губитака извукли одатле 1.000 глава ситне стоке“. (2)
Почетком осамдесетих година 20. вијека у селу је потпуно модернизован процес водоснабдијевања, па су за свега неколико година чесме са питком водом и купатила инсталирани у безмало сваком домаћинству. Поједини засеоци су да би то остварили копали канале у које су постављане водоводне цијеви и више стотина метара, често кроз „љути“ камењар.
Традиција је то још из римског доба, када је из Плавна (Плавно поље, према неким подацима Торбичка пећина) почињао аквадукт (водовод) којим се снабдијевао велики војни логор Бурнум (Шупљаја код Ивошеваца), један од главних римским гарнизона у провинцији Далмација. (3)
Многим врелима у Плавну приписивана су љековита својства, а једини је „експлоатацију“ мање количине воде са Башинца вршио чувени плавањски шерет Сава Грмуша – Пуркела. Својевремено је кнински дописник регионалног листа „Слободна Далмација“ Андрија Матковић забиљежио Савину причу да је воду са Башинца продавао кистањским трговцима Јанковићима, приписујући јој својства „мушке воде“.
У Плавну је све до земљотреса седaмдесeтих, а посебно оних средином осамдесетих година прошлог вијека, било више млинова него у било ком другом селу у окружењу (готово сваки заселак је имао свој млин), а број им се тада смањио због, у међувремену неразријешених тектонских поремећаја.
- (1) Др Јован Илић, Книнска крајина - основне географски демографске особености, у: Книнска Крајина 1, Београд 2012, стр. 36-44;
- Др Јован Плавша, Становништво Книнске Крајине, Нови Сад 1997.
- (2) Бошко Десница, Историја котарских ускока, Београд, 1950, стр. 231
- (3) Борис Илаковац, Римски акведукти на подручју сјеверне Далмације, Загреб 1982.
- Детаљи
- Аутор: Милан Синобад
- Категорија: Природне знаменитости
- Погодака: 11995
Прекајско језеро или језеро Жупица је вјештачко језеро настало изградњом бране на ријеци Унац, десетак километара узводно од Дрвара у мјесту Прекаја код села Жупица. Направљено је у другој половини прошлог стољећа у сврху акумулирања воде за потребе индустрије у Дрвару [1].
Гашењем дјела фабрике Целпак, односно производње целулозе престала је потреба за својом првобитном намјеном. Језеро је порибљено на велико задовољство дрварских, а и других риболоваца, који су били редовни посјетиоци прије задњег рата. Врсте риба које се налазе у језеру су шаран и клен, мада има и других али су заступљене у мањем броју.
До језера се долази из Дрвара доста добрим путем.
Референце
- 1.^ Бистро БиХ, Језера у Босни и Херцеговини: Прекајско језеро
Спољашње везе
- Група Прекајско језеро на друштвеној мрежи Facebook
- Детаљи
- Аутор: Милан Синобад
- Категорија: Природне знаменитости
- Погодака: 2983
Шаторско језеро је глацијално језеро на планини Шатор, налази се на надморској висини од 1490 метара. Његова дужина је око 280 метара, ширина око 150 метара, а дубина око 8 метара. У њему, као и у Прокошком и Котланичком језеру, живи ендемски водоземац – тритон [1].
Из Шаторског јетера извире Млински поток од којег кад се споји са Шаторским потоком настаје рјека Унац [2].
Вода је тамнозелена, што потиче од водене биљке Потамогетон која расте на дну језера. Провидна је до дубине од 4м, тако да је видљив највећи дио језерског дна. У бистрој, модрозеленој боји, огледају се литице Малог и Великог Шатора и Бабине греде, које опкољавају језеро са сјеверне, источне и јужне стране [3].
Референце
- 1.^ Бистро БиХ, Језера у Босни и Херцеговини: Шаторско језеро
- 2.^ Википедија на спрском језику: Шаторско језеро
- 3.^ Грахово нет: Грахово (природне љепоте)
- Детаљи
- Аутор: Милан Синобад
- Категорија: Природне знаменитости
- Погодака: 3710
Крчић је прва притока ријеке Крке, дугачка око 10 км. Извире из крашких врела у подножју јужних падина Динаре, код Полаче. Протиче кроз кањонску долину, с више бигрених преграда, на којим су настали мањи слапови (водопади). Ријека се завршава најпознатијим и најљепшим слапом, високим 22 метра, који називамо Топољски бук, слап Крчић или Велики бук, испод којег се налази крашки извор Крке.
Уз Крчић пролази стари макадамски пут, који повезује Книн, Кијево и Врлику, а на слаповима има велики броја млинова. Извориште Крчића налази се у јаким кршким врелима на јужним падинама Динаре. На самоме почетку Крчић изгледа као спој малих потока који се једва назиру. Идући низводно, његов ток све више на мјестима поприма изглед кањона. Простор уз рјечицу је (1964) у дужини од око 10 км категорисан као геоморфолошко-хидролошки резерват, површине 280 хектара.
- Детаљи
- Аутор: Милан Синобад
- Категорија: Природне знаменитости
- Погодака: 3870
Динара је планина по којој је цијели Динарски планински систем (Динарске планине) добио име. Чини природну границу између Босне и Херцеговине и Републике Хрватске. На сјевероистоку омеђена је Граховским и Ливањским пољем, на сјеверозападу се граничи с долинама ријека Бутижнице и Граба, на југозападу с долином ријеке Цетине и на југоистоку с планином Камешницом и нижим земљиштем које веже Сињско поље с Бушким блатом. По дужини Динара је друга међу Динарским планинама (84 км).
Највиши врх је Троглав (1913 м), који се налази у Босни и Херцеговини. Други по величини је врх Динара (Сињал) (1831 м), што је највиши планински врх у Хрватској. Називи овог врха се разликују зависно од тога како их зове локално становништво. Географи га обиљежавају као – Динара. Остали виши врхови су – Бат (1854 м), Гњат (1806 м), Јански врх (1790 м), Јанково брдо (1779 м), Сокол (1589 м) и Орловац (1484 м). Због кречњачке грађе, на планинама нема водених токова, нити значајнијих извора, ако се изузму понори на сјеверном и врела на јужном подножју. Супротности присојних и осојних страна су наглашене у вегетацији. Присојна страна је претежно огољели крашки камењар с ријетко разбацаним оазама ксерофилне шуме и шикаре, а осојна претежно под мјешаном буковом и јеловом шумом и мало смреке. Између облих врхова и пространих таласастих долина налазе се планински пашњаци. Оскудне пољопривредне културе налазе се у ограђеним просторима. Осим многобројних сточарских стаза и путева, преко Динаре води и пут преко Вагањског седла (1137 м), који спаја Ливно и Сињ. У географским појмовима планински простор од Словеначких Алпа, преко Јелице, Мучља и Голијских планина, па до Шарских планина назива се – Динаридима [1].
Референце
- Википедија на српском језику: Динара.
Спољашње везе
- Интернет сајт Summit post org (www.summitpost.org) Динара.