Списак племена у средњовековној Херцеговини

Табела приказује племена у Херцеговини у XIV и XV веку, према подацима из дела Новака Мандића Студе и Есада Куртовића. Племена су груписана према већим местима (Билећа, Гацко, Љубиње, Столац, Требиње, Дубровник и др.), а унутар сваке области сортирана по хронологији првог помињања. Наведени су основни подаци о локалитету и сениорима.

Хронологија догађаја 

Табела приказује хронологију најважнијих историјских догађаја и промена власти у области Херцеговине (раније познатој као Хум или Захумље) од краја 12. до краја 15. века. Овај преглед представља контекст који је од кључног значаја за разумевање историјског развоја, положаја и живота херцеговачких племена у средњем веку. Табела прати промене власти од Немањића, преко босанских Котроманића, до успона породице Косача и коначног пада Херцеговине под османску власт 1482. године Невен Исаиловић, „Хум између Немањића и Шубића почетком XIV века“, Зборник радова Византолошког института, бр. 60 (2023), стр. 997–1018. https://doi.org/10.2298/ZRVI2360997I.

Племена у Херцеговини према Новаку Мандићу

Ова табела представља систематизовани попис племена која су документована у Херцеговини и њеном ширем простору током XIII, XIV и XV века. Садржи основне податке о именима катуна или племена, години првог историјског помена, географској локацији и карактеристичним презименима или родовима који су са њима повезани. Главни извор за ове податке је дело Новака Мандића Студе „Српске породице Војводства од Светог Саве“ Мандић, Новак. Српске породице Војводства Светог Саве. Гацко: Н. Мандић, 2000., у којем се, на основу дубровачких и српских средњовековних извора (попут хрисовуља манастира Дечани), описују насељавање, структура и миграције влашког становништва у Херцеговини. 

Племена у Херцеговини према Есаду Куртовићу

Ова табела представља преглед катуна и племена у Херцеговини на основу историјског чланка „Сениори херцеговачких Влаха“ аутора Есада Куртовића Esad Kurtović: „Seniori hercegovačkih vlaha, Hrvatski institut za povijest“, Zagreb, 2011.. У табели су наведени називи катуна, година првог помена, области у којима су деловали, као и властелини (сениори) у чијој су служби били. Испод табеле дате су и напомене са додатним подацима о катунарима и сл.

Напомене по катунима

Плишчићи: Први пут се помињу 1382. године, када је Вукослав Плишчић назван „кнез свих Влаха у Босанском краљевству“. Катун је био смештен у области Гацка, Самобора, Цернице и Модрића. Истакнути катунар био је Вукослав Плишчић, а након њега његов син Срацин, као и његови потомци из рода Срациновић, међу њима Братуљ Срациновић (1465). Други значајан род били су Вигњевићи, потомци војводе Вукце Вигњевића (1430), међу којима је познат Грубач Вигњевић (1465). Помињу се и друга имена: Радоња Шишатовић (1443), Станко Покрајчић (1465) и Радивоје Ненадић (1462). Сениори Плишчића били су најпре Твртко I, затим Сандаљ Хранић, потом Стефан Вукчић Косача, а у каснијем периоду и Османлије.

Влаховићи: Први пут се помињу 1368. године, а били су смештени у области Љубиња и Биојске. Истакнути представници катуна били су Вучина Влаховић и његов син Бјела Вучинић, који је имао водећу улогу међу Влаховићима током 1430-их година. Поред њих, као људи војводе Радослава Павловића, помињу се Влатко Добрашевић и Вукша Стањевић (1435). Сениори катуна били су најпре Павловићи (од 1425), а затим, након 1460-их и Косаче.

Малешевци / Перутинићи: Први пут се помињу 1397. године, а били су смештени у области Рудина, са повезаним насељима Кути и Корита. Истакнути представник катуна био је Станко Перутиновић, који је имао тројицу браће — Милића, Милоша и Хребељана. Њихови потомци, као и Станкови, развили су нове огранке унутар катуна. Као катунари се помињу: Клапац Станковић и Радослав Милићевић (1422), Дубравац Милићевић (1428), Станоје Станковић (1434) и Вукац Дубравчић (1461–1468). Ово је била једна од најразгранатијих и најмногољуднијих влашких заједница. Потврђена презимена повезана са катуном укључују: Станковић, Миличевић, Милошевић, Хребељановић и Клапчић (вероватно од Клапац).

Мириловићи: Први документовани податак о катуну потиче из 1393. године, у контексту уговора о чувању и исхрани стоке у области Рудина код Билеће, са везама и према Храсну. Представници нису именовани. Током XV века појављују се: Радосав Иванчић (1436), Вукосав Новаковић (1425, 1443), Стјепан Медојевић (1443) и Владислав Бранковић са браћом (1465). Мириловићи су најкасније од 1436. године били вазали војводе Стефана Вукчића Косаче, а до 1465. и под влашћу његовог сина, кнеза Владислава Косаче.

Журовићи: Оснивач катуна био је Радослав Журо (Журовић). Помињу се Неноје Стефановић, Оливер Стефановић и Ненко Стефановић (1432–1434). Журовићи су један од најбоље документованих примера преласка влашких катуна из руке у руку међу властелом, праћен каснијом интеграцијом у отомански систем.

Журовићи: Као оснивач катуна наводи се Радослав Журо (Журовић). Катун је био смештен у залеђу Дубровника, једном од најстратешкијих подручја у средњовековној Херцеговини. Помињу се потомци: Неноје, Оливер и Ненко Стефановић (1432–1434), који су били у служби војводе Радослава Павловића, а касније његових наследника. Журовићи су током XV века прелазили из власти Павловића у власт Косача, да би до 1465. године потпали под отоманску власт. Представљају један од најбоље документованих примера постепеног преласка влашких катуна из руке у руку међу властелом.

Враговићи: Први пут се помињу 1376. године. Били су смештени у Дубравама и Лугу код Требиња. Истакнути представници су били, катунари Регоје Враговић и Вукота Бајуловић, затим се наводи као истакнути представник Паскач (Пашкаш) Бајуловић, брат Вукоте Бајуловића, који је 1450. године био дукатник (чиновник за новац) херцега Стефана Вукчића Косаче. Помињу се имена: Вукобрад Бајуловић (1453). Сениори: херцег Стефан Вукчић Косача (1460), касније и кнез Владислав Косача (1465).

Кресојевићи: Први пут се помињу 1379. године. Били су смештени на подручју Рудина, а као једино прецизније место наводи се Плана. Тешко је идентификовати њихове најраније предводнике, али се крајем XIV и почетком XV века као утицајни помињу Богутовићи, највероватније једна од важнијих породица унутар катуна. Једини експлицитно наведени катунар је Групша Кресојевић, који се помиње 1413. године. Посебно се истиче и Глеђ Покрајчић, који је 1465. године имао своје људе. Сениори: војвода и херцег Стефан Вукчић Косача, кнез Владислав Косача, херцег Влатко Косача.

Угарци: Први пут се помињу 1368. године. Били су смештени на простору Љубомира и Рудина. Катун Угарака је један од најстаријих документованих влашких катуна у Херцеговини. Истакнути представници су били катунар Обрад Боројевић, као и породица Дубравчић. Угарци су у почетку били људи босанског краља, а затим су ступили у вазални однос са властелом. Катун влаха Угарака на челу са Обрадом Боројевићем 1429. године изричито се обавезао на верност војводи Сандаљу Хранићу. Након тога се у документима појављују као људи његовог наследника војводе Стефана Вукчића Косаче.

Бобани: Први пут се помињу до 1451. године, када се њихова територија наводи као смештена уз насеље Осојник на дубровачкој страни. Катун Бобана обухватао је области Жакова, Луга, Шћенице и Просјека. На простору Жакова налазила се баштена земља и гробница браће Добриле и Вигња. Као катунари се 1465. године помињу Иван и Покрајац Миљеновић, док се 1468. године као катунар наводи Драгић Добриловић, вероватно потомак раније споменутог Добриле. Бобани су били вазали војводе Сандаља Хранића, затим његовог сина Стефана Вукчића Косаче, а потом и унука, кнеза Владислава Косаче.

Пилатовци: Први пут се као катун изричито помињу 1405. године. Били су смештени на простору Билеће, а индиректни подаци говоре да су се кретали и у близини Цернице, конкретно у Каменом Брду (1445). У септембру 1435. наводе се људи из катуна Влатка Пилатовца. У време Конавоског рата, Никола Пилатовац (Пилатовић) је наведен као представник катуна и као човек војводе Сандаља Хранића. У почетку су Пилатовци били вазали босанског краља, а касније су прешли под власт Косача.

Бањани: се први пут помињу крајем XIV века и били су лоцирани на подручју Језера (постоји Језерско поље код Плужина) и Пиве. Истакнути представници катуна били су Јурек Јунаковић, Борин (кнез, 1412), Драженовић Радована Херак (катунар, 1428) и Ненад ‘катуњанин’ (1432). Поред њих, као влах Бањанин наводи се Ратко Радишић (1464). Као сениори Бањана наводе се најпре могући вазални однос према војводи Радославу Павловићу, а затим поуздано војвода Стефан Вукчић Косача (1444, 1463) и коначно Османлије (1466). Напомена: Бањани су један од ретких катуна са титулисаним кнезом, а каснији извори их везују за подручје Пиве, где су наставили живот и под османском влашћу.

Дробњаци: Први пут се поуздано прате од друге половине XIV века. Били су првобитно смештени у области Језера, али се у изворима помињу и на другим просторима: у Пријепољу (1423) и у насељу Бијела (1443), што указује на ширење катуна. Иако нема директно наведених катунара, потврђено је да су Дробњаци били вазали војводе Сандаља Хранића Косаче, а касније и његовог наследника Стефана Вукчића Косаче. Представљају један од старијих и просторно најраспрострањенијих влашких катуна у западном делу Херцеговине.

Риђани: Први пут се поуздано помињу 1413. године, када је Милош наведен као катунар, а неколико месеци касније и Драгош као старешина катуна. Били су смештени на подручју Врсиња [нп. 5], али се у изворима јавља и топоними Spilçich, који није убициран. Као истакнути представник помиње се и Влатко Миобратовић, који је имао своје људе. Остала наведена имена су Милош, синовац Драгоша (1414), и Радован Радосалић (1456), оба као припадници овог катуна. Риђани су били вазали војводе Сандаља Хранића, а затим и Стефана Вукчића Косаче, све до касног XV века.

Кутловићи: Први пут се помињу 1383. године, као катун смештен у Попову пољу, конкретно у Требимљи. Били су у служби властеле Николића, која је контролисала тај регион. Јуна 1425. године, као представници катуна наводе се Ракоје Божићковић и Вукашин Војсалић, људи кнеза Гргура Николића. До фебруара 1448., Кутловићи су под влашћу Вукашина Гргуровића, а у педесетим годинама XV века постају вазали херцега Стефана Вукчића Косаче, што одражава чињеницу да породица Николић тада више није била жива. Помињу се и у контексту пљачке из 1469. године, што говори о њиховој активности до краја XV века.

Предојевићи: Први пут се помињу 1372. године, као катун смештен у области Билеће, где се налазио и њихов главни насеобински комплекс (villa de Predoeuich). Име катуна потиче од катунара Предоја, а у каснијем периоду као катунар се помиње Чепрња Брајановић, чији је син Стјепан Чепрњић активан у изворима од 1456. до 1469. године, и могуће је да је и он био катунар. Иако се тешко прецизно утврђује њихова вазална припадност, податак из 1433. године указује да су били људи војводе Радослава Павловића, док су касније, 1468. године под Османлијском управом. И након тога, задржали су активне трговачке везе са Дубровником, што потврђује и податак из 1477. године (вероватно грешка 1377).

Глеђевци: Први пут се појављују у изворима 1375. године, као катун формиран у Примиловом Пољу, у насељу које је по њима добило име Глеђевци, лоцираном 5–6 километара северозападно од Љубиња, на путу према Столцу. Потичу из ширег оквира влаха Бурмаза, а као оснивач издвојене групе наводи се Глеђ Висловић, кога пратимо у изворима од 1382. до 1419. године. Његов син био је Обрад Глеђевић (1427–1435), а унук Радоје Обрадовић, активан у изворима од 1439. до 1477. године. Глеђевци су у почетку били вазали босанског краља, а касније су потпали под власт Косача.

Крајсалићи / Ненковићи: Катун Ненка Крајсалића, по коме су његови припадници називани и Ненковићи и Крајсалићи, први пут се поуздано помиње 1398. године, и развио се из ширег оквира влаха Бурмаза. Према генеалошким претпоставкама, Ненко је могуће био син Крајслава Мрђеновића, чији се катун помиње још 1376. године. Као један од истакнутих чланова катуна јавља се и Богета Ненковић, вероватно син Ненка. Према подацима са катуном се повезује и насеље Ивица код Љубиња, где су 1444. године забележена браћа Брајан и Радоња Цвјетковић. Ненко Крајсалић, катунар влаха Бурмаза, био је човек босанског краља, а 1419. године постаје вазал војводе Сандаља Хранића Косаче. У каснијем периоду, припадници катуна јављају се као вазали Стефана Вукчића Косаче (1447, 1460), као и кнеза Владислава Косаче.

Николићи: Катун Прибца (Прибаче) Николића, који је настао из оквира влаха Бурмаза, помиње се у изворима током првих деценија XV века. Био је смештен у области Загоре. У извору из марта 1436., наводи се да су синови Прибаче Николића људи војводе Радослава Павловића. И ранији извори потврђују овај вазални однос, јануара 1423. се Радослав Јунаковић помиње као влах из катуна Прибаче Николића, а јуна 1425. као човек војводе Радослава Павловића. Катун је био у чврстом вазалном односу према Павловићима, а није забележено да је прешао под власт Косача или других властелина.

Поцрње: Први пут се помињу 1390. године, а били су смештени на подручју Љубиња, у области данашњег насеља Поцрње, које се налази између Љубиња и Столца, у близини села Глеђевци и Банчићи. Иако су информације о катунарима ретке, као могући катунар наводи се Будимир Поцернић, забележен 1404. године. Истакнуту улогу међу Поцрњима имао је Оливер Грубачевић, који је био вазал херцега Стефана Вукчића Косаче. До септембра 1465., Поцрње су већ биле под османском управом.

Примиловићи: Први пут се изричито помињу 1376. године као катун Бранка Примиловића, али подаци о његовој активности у пљачки у Трибимљи 1373. године указују на то да је катун постојао и раније. Били су смештени у Примиловом пољу код Љубиња. Наследник Бранка Примиловића, по патронимији, могао је бити Божидар Бранковић, који се као влах Примиловић помиње почетком XV века. Истакнути припадник био је и Радовац Вукановић, активан у кредитној трговини са Дубровчанима (1428–1430), често у сарадњи са људима из Невесиња. У 1460-им годинама као Примиловићи се наводе: Стјепан Добриловић (1467), Ивко и Милут Богосалић (1468). Директне информације о сениорима овог катуна нису сачуване.

Банчићи: Први пут се као катун помињу 1419. године, када се наводе њихови припадници Милан Богавчић и Богдан Гојковић (de cathono Bançichi). Повезују се са данашњим насељем Банчићи код Љубиња. Иако су подаци о њима веома оскудни, могуће је да се на њих односи и запис из 1434. године (Ysbancich). У новембру 1464., као људи кнеза Владислава Косаче, наводе се браћа Цветко и Вукашин Божидаровић, а наредне године (1465.) помиње се и Виган Брајановић. Овај последњи је важан јер је забележен као катунар у књизи Дживана Припчиновића 1476. године.

Напомене

• нп. 1. Новак Мандић Студо наводи Риђановиће 1420. године као насељене у месту Риђани код Никшића, док Есад Куртовић помиње Риђане већ 1413. године у области Врсиња, на потезу између Требиња и Херцег Новог, где се спомиње и насеље Spilçich.
• нп. 2. Новак Мандић Студо помиње Примиловиће 1430. године у селу Рибари, на простору између Гацка и Невесиња, док Есад Куртовић наводи истоимени катун још 1376. године у Примиловом пољу код Љубиња.
• нп. 3. ​Малешевци = Перутинићи
• нп. 4. ​Крајсалићи = Ненковићи
• нп. 5. ​Врсиње је била средњовековна жупа смештена на путу од Требиња (данашња Босна и Херцеговина) до Херцег Новог (данашња Црна Гора), изнад области Конавле (данашња Хрватска). Граничила се са жупама Требиње, Врм, Конавле и Драчевица.

Референце