Чланак је написан према истраживањима Ранкa Р. Бубањe
Породица Бубоња у Голубићу код Книна представља једно од бројнијих старих родова у овом далматинском селу. Њихово порекло везује се за шире братство Бубања, распрострањено у Херцеговини и Црној Гори. Бубоње се у Голубић насељавају вероватно око 1730. године, где их неколико година касније бележе и млетачки пописи. До средине 20. века, Бубоње су у Голубићу представљале једно од бројнијих и значајних братстава у селу.
Бубоње у Голубићу код Книна
Према расположивим историјским изворима, породица Бубоња (у старијим записима Бубања) није забележена у турском попису Голубића из 1701. године, те се претпоставља да у то време још увек нису били присутни у селу. Први поуздан траг о њиховом присуству у Голубићу налазимо у млетачком катастру из периода 1735–1737. године, где се као поседник земље помиње Павиша Бубања.
У Хабзбуршком катастру Голубића из 1828. године, у оквиру пописа и премера земљишта, забележен је и заселак у коме су живеле породице Бубоња. На карти из тог периода тај заселак је уписан као „Bubegna“ maps.arcanum.com : https://maps.arcanum.com/en/map/cadastral/. Током времена, у локалном говору и административним записима, презиме Бубања постепено је добило облик Бубоња, по коме је ова породица позната све до данас.
 |
 |
Порекло од братства Бубања
Према породичном предању и доступним историјским изворима, Бубоње из Голубића код Книна воде порекло од великог и старог братства Бубања, чије је првобитно завичајно подручје било у Херцеговини. Посебно је у предању сачувана прича о двојици браћe, Тодору и Петру Бубањи, који су били приморани да напусте свој завичај након убиства једног турског паше.
Један од браће, Петар, населио се у Баошићима, приморском месту у Боки Которској, док је други, Тодор, уточиште пронашао у Требесину, мањем месту на падинама изнад Херцег Новог, оба у непосредној близини овог града који је тада био под млетачком управом. Тодоров син, Павиша Бубања, из Требесина код Херцег Новог касније се упутио према северу и доселио се у Голубић код Книна. У млетачком катастру (1735–1737) Павиша Бубања се поуздано помиње као земљопоседник у Голубићу, што представља први историјски потврђен траг о присуству ове породице у том селу.
Крсна слава Бубоња у Голубићу
Према доступним подацима и породичном предању, стари род Бубања је у свом завичају у Херцеговини и Црној Гори првобитно славио Светог Алимпија Столпника (9. децембар). Та слава је, према мишљењу аутора монографије, могла имати и симболичко значење за катунски живот, с обзиром да је Свети Алимпије био сматран заштитником стада и имовине катунара
Међутим, у периоду сеобе из Херцеговине након убиства паше, браћа Петар и Тодор Бубања су из безбедносних разлога променили славу и почели да славе Светог Николу (19. децембар). Та нова слава постала је препознатљива за већину грана овог братства у новим местима насељавања, нарочито у Баошићима код Херцег Новог, али и у Голубићу код Книна, где су се њихови потомци (са презименом Бубоња) усталили у 18. веку
У Голубићу код Книна најстарији познати предак Бубоња био је Павиша Бубања, а његови потомци до данас чувају традицију славе Светог Николе. Ова слава представља важан елемент континуитета и породичног идентитета Бубоња у Голубићу.
Бубање као једно од првих херцеговачких племена у изворима
Братство Бубања представља једно од најстаријих документованих средњовековних племена на простору Херцеговине. Прво њихово познато помињање датира из 1313. године, у време када је овај крај био у саставу Српске краљевине под династијом Немањића. Катун Бубања (лат. de catono Bubane) помиње се у дубровачким изворима у контексту позајмљивања новца и финансијског задужења припадника тог катуна, међу којима се наводе Милатко, унук катунара Бубање, Липослав Поповић, Братослав Манујевић и Драгатин Станиславић Бубања, Ранко Р. Бубање — прилог за монографију. Треће допуњено издање. Подгорица: самиздат, 2024. Доступно на: https://www.poreklo.rs/2014/11/18/nova-digitalna-knjiga-monografija-bubanja/Voje, Ignacij. „Delež hercegovskih vlahov srednjega veka v gospodarskem in družbenem razvoju zahodnega Balkana“. Zgodovinski časopis, letnik 31, številka 4, Ljubljana, 1977, стр. 466.. Следи оригинални цитат из дубровачког архива у коме се они помињу:
Дана 26. фебруара 1313. године, Милатко, унук Бубање (Millaticus nepos de Bubagna), Липослав, брат Данила Поповића, Братослав Манујевић, Драгатин Станиславић, сви из катуна Бубања (de catono Bubana), признају и обавезују се да ће дуговати, дати и платити Марину де Маскана шест перпера и седам гроша у року од три седмице, под казном на милост повериоца (aptaga), што важи за све њих заједно и за сваког појединачно. Исплата може бити у деловима или у целости, како буде одговарало реченом Марину. Дужници се одричу свих закона који би могли поништити дуг.
Само име Бубања је овде патроним, настало по претку Бубањи, што је типично за катуне тог доба. Највероватнија локација катуна Бубања је северни обод Поповог поља, у селу Дубљани код Љубиња, где и данас постоји топоним Бубање. Њихово појављивање у изворима из 1313. године показује да је овај род постојао и био значајан много пре него што ће се касније појавити друга позната племена у овом крају, попут Бобана (тек од средине 15. века).