Зрмања је ријека која својим током одваја Лику од Далмације (Буковице). Дужина тока је 69 km, са сливом површине 554 km². Извире испод планине Поштак у јужном дијелу Лике, протиче кроз Далмацију у подножју Велебита и улива се у Новиградско море 12 километара од Обровца. Пловна је од Обровца до ушћа, за мање бродове.
Настаје из крашког врела у подножју стијене Мисије, високе 200 m, код села Зрмања Врело. У горњем току тече према југу, а затим скреће у правцу запада, јужним подножјем Велебита и прима своју десну, уједно и највећу притоку Крупу. Након тога, Зрмања ствара неколико водопада: Високи бук, Берберов бук, Девића бук, Шупков бук, Јанковића бук. Низводно од Обровца се проширује, а на ушћу у Новиградско море, широка је 300 m. Новиградско ждрило, уски тјеснац који спаја Новиградско море са отвореним морем, у ствари је долина Зрмање потопљена тектонским покретима и претворена у мореуз.
На Зрмањи се налази град Обровац и рушевине Старог Обровца узводно. На њеној притоци Крупи је православни манастир Крупа.
Одлике
Далматинске ријеке припадају кршу са свим особинама и квалитетама које за собом доноси кршка хидрографија и морфологија. То су у првом реду подземне везе с вишим планинским залеђем, јаки извори, бистри токови и често кањанске долине и сутјеске у којима буче брзаци и слапови.
Таква је и Зрмања. Већи дио њезиних вода долази из Лике; главни њезини притоци - Крупа с Крњезом и Добарница - наставци су личких понорница које текући под земљом сакупљају и дио велебитских киша и сњегова. Зрмања је и сама у горњем свом току панорница па између Ервеника и Жегара љети каткада и пресуши. Један се дио тих вода поново јавља низводно, а за други се претпоставља да одлази у Крку.
Од Жегарског поља низводно - а то је нешто више од 1/3 тока (укупна дужина износи 69 km). Зрмања је све до ушћа у кањону, негдје блажем, негдје стрмијем, а то је зацијело и њезин најљепши дио, укључујући и притоке Крупу с Крњјезом и Добарницу. Особито је занимљив и привлачан дио кањона од Обровца до ушћа дуг око 10 km. Занимљиво је да је кањон према ушћу дубљи, па се у том дијелу долинске стране дижу готово 200 m над бистру модрозелену Зрмању. Читав крај је готово без вегетације те се чини да ријека тече пустињом. Тачније речено, ствара дојам издуженог језера, јер је све до Обровца потопљена. Како је онда могла усјећи тако грандиозан кањон? Некада су природни услови, очито, били другачији; отапањем леда након дилувија морска се разина дигла, продрла кроз величанствену сутјеску Ждрило (данас премошћену мостом Јадранске цесте), створила 2 сликовита мора - Новиградско и Каринско и потопила запјенушани ток Зрмање. Посљедица је тога да је ријека пловна за мање бродове до Обровца, а мијешање морске и слатке воде ствара специфичне животне заједнице бочатих вода.
Међу занимљивостима узводно од Обровца истиче се неколико слапова (најљепши Јанковића-бук), а затим надомак питомог Жегара главни приток Зрмање Крупа. И Крупа се већим дијелом пробија кроз врло сликовит кањон у којем јој притјече кратким али јаким током Крњеза. У клисурама и спиљама тих бистрих планинских ријека гнијезде се наши посљедњи орлови и супови.
Све те значајке учиниле су Зрмању, Новиградско-Каринско море и Ждрило необично занимљивим и осебујним резерватом [1].
Референце
- 1.^ Емилија Самболек-Хрбић: Природне знаменитости Хрватске: Зрмања, стр. 35-37 (1974) Загреб.