Јелена Немањић Шубић (Србија, 14. вијек - Далмација, 14. вијек), кнегиња, суоснивач Манастира Крке.
Јелена Немањић, ћерка српског краља Стефана Уроша III Дечанског и сестра цара Душана, удала се за хрватског племића Младена III Шубића из породице Шубић Брибирских.
Након смрти супруга Младена III Шубића 1348. године, Јелена Немањић Шубић, као удовица и сестра српског цара Душана, преузела је управу над далматинским градовима Скрадином и Клисом у име њиховог малолетног сина Младена IV. У наредним годинама суочила се са бројним изазовима и претендентима на управу над овим стратешки важним местима – укључујући удовицу Павла III Шубића, Катарину Дандоло, затим Јелену, мајку бана Твртка, коју је подржавао угарски краљ Лудвиг, као и саму Венецију.
Упркос тим притисцима, Јелена је одбила да прода градове и затражила помоћ од брата Душана, који је 1355. године послао српске посаде у оба града. Међутим, локално становништво није било наклоњено новим трупама, а убрзо по Душановој смрти (20. децембра 1355), градови су пали: Скрадин је 10. јануара 1356. предат Венецији, док је Клис преузела угарска војска. Иако су трупе предале Клис без борбе, Јелена је успела да се повуче, али је њен син Младен IV остао у граду као талац Фајфрић, Жељко (2000) [1998]. Света лоза Стефана Немање. Београд: Јанус; Пројекат Растко. Електронско издање. Приступљено 1. маја 2025.. Према предању, током своје управе, Јелена је у долини реке Крке населила српске породице и војнике, чиме је дала подршку учвршћивању православне заједнице у овом крају.
Следећи текст обрађује предање о улози кнегиње Јелене Немањић Шубић у настанку Манастира Крка – једног од најзначајнијих православних манастира у Далмацији. Иако се многи детаљи темеље на усменом преношењу и црквеном предању, њихова трајност у народној свести чини их вредним чувањем и бележењем Јован Радојчић, Срби западно од Дунава и Дрине – биографије (3. том, стр. 1187); Нови Сад: Прометеј (2009), ISBN 978-86-515-0317-0.
Према црквеном и народном предању, на двору кнегиње Јелене важну улогу имао је свештеник старац Рувим, који јој је помагао у вођењу духовних и политичких послова. Када је Рувим затражио да се повуче са двора, Јелена му је то омогућила, али је он остао њен одани саветник. Убрзо затим, Рувим је позвао у Далмацију тројицу монаха из манастира у Јерусалиму, за који се у предању везује да га је основао српски краљ Милутин. Најстарији међу пристиглим монасима постао је нови духовни саветник кнегиње Јелене, док су Рувим и преостала двојица отпочели потрагу за погодним местом за оснивање манастира.
Према предању, на левој обали реке Крке (која се у народу називала и Птичија река), на месту званом Цариградска драга, пронашли су локацију која је, по веровању, била посвећена још од апостолских времена — наводно је апостол Павле ту шездесетих година првог века проповедао хришћанство Далматинцима. На том месту око 1350. године подигнуте су три монашке ћелије, од којих је једна посвећена Светом архангелу Михаилу, као спомен на задужбину краља Милутина у Јерусалиму. Управо ту је започет молитвени живот који ће временом прерасти у манастир Крка.
Кнегиња Јелена је, према предању, великодушно помогла оснивање овог монашког насеља, финансирајући изградњу и дарујући манастир вредним поклонима. Манастир је касније дограђиван и прошириван, а 1402. године уређен је у форми која је била препознатљива и у наредним вековима. О томе сведочи и натпис изнад врата манастирске порте. Упркос пљачкама, страдањима и историјским изазовима, манастир Крка је од свог оснивања остао непрекидан духовни центар и симбол присуства православних Срба у Далмацији.