Стево Чутурило (Дабар, Лика, 29. јун 1846 - Нови Сад, 04. фебруар 1939.), био је педагог, стручни писац, уредник Гласа Црногораца.
Чутурило је био обдарен оном бистрином својственом управо народу који је живео на граници, научивши да никоме не верује превише, нарочито не аустријском ћесару коме је искључиво требала снага и ратничка способност Крајишника. Тако је Стево носио у генима добро познату подозривост према аустријској (касније Аустроугарској) држави. Онемогућаван од стране државног апарата да знањем и образовањем помогне српски православни народ у своме завичају, мораће да оде из Лике. Наиме, завршивши основну школу у месту рођења, наставио је школовање изучивши више разреде гимназије у Оточцу. Недуго потом је службовао као учитељ у Петрињи, а затим одлази у Беч, где успева да стегне високо педагошко образовање. По повратку из модерне, али још увек царствујућег Беча, ради на месту наставника у родном Оточцу и Новој Градишци.
Истакнути родољуб и педагошки радник. Учесник Херецговачког устанка 1875. и српски добровољац у српско-труском рату 1876. године. За овај рат окупљао је око себе бокељске добровољце и по црногорском књазу Николи био постављен за секретара комаданта бокељских добровољаца. Истовремено књаз га похвалио за активно учешће на Црквеном народном сабору у Сремским Карловцима.
Чутурило је најпознатији као педагог и педагошки писац. Једно вријеме био је учитељ у Хрватској, па професор Српске поморске школе у Орбини, уређивао је Глас Црногораца, организовао школе у Црној Гори, а од 1882., био наставник средњих школа у Србији, окружни школски надзорник у Нишу, директор гимназије у Ћуприји и управитељ грађанске школе у Београду. Сарађивао у својевременим листовима, чешће у Застави и Граничару.
ИДЕЈНИ ТВОРАЦ ДРУШТВА СВЕТОГ САВЕ
Скрасивши се у Крагујевцу, од 3. августа 1883, наставља са плодотворном делатношћу. Ту се бави политичким радом. Као истакнути члан Либералне странке, издаје лист „Шумадинац“, штампајући га у штампарији која се водила на његову супругу. Био је члан Стрељачке дружине и Певачког друштва. Надахнуте беседе и програмске чланке је објављивао у „Веснику крагујевачке општине“. У поменутим новинама је 28. маја 1886. године изашао са идејом о оснивању српског националног удружења које би било пандан немачком „Шулферајну“, хрватском „Друштву Св. Јеронима“ и бугарском „Св. Кирила и Методија“. Ватрени и практични Личанин је клицао: „Органузујмо дакле такву културну војску и изађимо да се бранимо, а не да нападамо... Ставимо ово друштво под заштиту нашег светитеља и просветитеља Саве и крстимо га његовим светим именом, и његов ће нас свети геније, геније св. куће Немањића извести победоносне и ловорима овенчане из јуначке борбе“.
То су били темељи добро познатом „Друштву Светог Саве“ које је крајем XIX вjека било активно, вршећи културну мисију, у крајевима од Турака још увек окупираним. У аутобиографским забелешкама С. Чутурило описује своју улогу око идејног обликовања националног друштва, па каже: „На длаку је иста историја и постанка и развитка Друштва Светог Саве. Било ком мило не било, ја с поносом тврдим, да се идеја о потреби оснивања садањег Друштва Светог Саве родила најпре у мојој глави. И први чланци у новинама и прве беседе на скуповима с реда су моје. Ја сам му био и први секретар. Оно је постало у Крагујевцу. У Крагујевцу је оно постојало и онда кад у Београду о њему није нико ни сањао. Поводом прекора крагујевачких новина, тек после више месеци, кад је крагујевачко друштво имало 72 почасна члана, са знатним прилозима, Београђани (су) основали привремени одбор, у ком су доиста били угледни људи и највиши представници наука између професора Универзитета.
Чим се образовао тај одбор, он је свом секретару, Срети Стојковићу наредио да се заузме, да Крагујевчани београдски одбор признају за главни, нашто су Крагујевчани на моје најживље заузимање, тражено признање и дали.
Београдски одбор из признања заслуга крагујевачких и да би тиме легализовао свој положај сазвао је земаљску скупштину друштва, не у Београду већ у Крагујевцу, где је изабран нови Главни одбор. Заузимао сам се, да тај избор буде једногласан, што је и постигнуто на опште задовољство.
Увече је била седница за доношење друштвених статута. Ту је дошло до размимоилажења између мене и новог председника. У статима (пројект) крагујевачким тражено је да се оснује пропаганда, којој би био задатак, да противстане пропаганди мађарској, немачкој, талијанској, арбанашкој, турској, бугарској и влашкој, од којих неке успевају да нам за коју годину однароде читава села (наведох чак и примере). Али председник Светомир Николајевић не хтеде о томе ништа ни да чује, тврдећи да би то довело до жучности са суседима, а нови дух демократије, да то избегава, на што је мало живље реагирах, са изјавом, да ја са таквом демократијом која околним непријатељима оставља слободу, да на нашим периферијама разједају народно тело као пси стрвину немам никаква посла, рекох и удаљих се из Друштва, коме сам несумњиво био први међу оснивачима. Ово нису речи хвалисања, већ речи историске истине, која је забележена тачно црно на бело, у тадањим новинама. И београдски Главни одбор Светосавског друштва пре годину дана је прославио педесетогодишњицу оснивања светосавског друштва, ниједним словом не поменувши племените идеалисте крагујевачке, (у)право иницијаторе и творце оснивања овог корисног друштва.
Понављам: Моја побуда за оснивање друштва под именом Светитеља Саве који је завађену браћу мирио, - беше моје тачно сазнање, да је партиски раздор српски народ у Шумадији дотле растровао и међусобно омразио те да је потребно светосавски га мирити“. (Записи Стеве Чутурила, рукопис, стр. 87-90)
"Плодан писац Хербартове педагошке школе; успешно обрађивао методику наставе почетног читања и писања. Његов Буквар (1886) награђен је на конкурсу Министарства просвете и употребљаван по школама у Србији око 30 година. Објавио је: Основе етике, Београд, 1892; Основе психологије, Београд, 1892; Педагогија, Београд 1895. и 1937; Моралне и грађанске поуке, Београд, 1899; Читанка за први разред српских основних школа у Турском царству, Скопље, 1910; Историја методике почетног читања и писања, Београд, 1887. и 1922." (ЕЈ 1956). На њемачки језик је превео Мажуранићев спјев Смрт Самил-аге Ченгића.
Умро је у Новом Саду, а сахрањен у Београду.
Референце
- 1.^ Јован Радојчић, Срби западно од Дунава и Дрине – биографије (3. том, стр. 1092); Нови Сад: Прометеј (2009), ISBN 978-86-515-0317-0
Спољашње везе
- 1.^ Новине Српке Патријаршије-Православље: "Знаменити Србин Личанин"