Влаховићи су били једно од племена у средњовековној Херцеговини, лоцираних на подручју данашњих општина Столац, Љубиње, Берковићи и Билећа. Први пут се помињу у изворима из 1368. године, када је записан родоначелник ове заједнице, Остоја Влаховић, што представља почетак њиховог постојања. Каснији подаци указују на развој две гране: Велике Влаховиће, са седиштем у Врањској код Билеће, и Мале, чији је центар био у данашњем селу Влаховићи код Љубиња. Ова заједница је зимовала у месту Биоска (село Влаховићи), а летовали на планини Трескавици. Према попису Херцеговачког санџака из 1475 – 1477, велики катун кнеза Вукосава Влаћевића поседовао је 108 кућа и 14 неожењених. Скорашња генетска истраживања указују на порекло бројних породица са тромеђе Далмације, Лике и Босне управо из средњевековне заједнице Влаховића Жељко Вујадиновић : „Влаховићи“, II том Српске енциклопедије, 2013..
Порекло имена Влаховића
Једно од кључних истраживачких питања је порекло имена Влаховића (тј. родоначелника Остоје Влаховића). Постоје три могућности које се могу истражити:
Топонимска етимологија: према могућем пореклу из Старог Влаха. Могуће је да се име Влаховића везује за област познату као Стари Влах, која је од оснивања српске државе на Балкану била део Рашке. Према једним подацима, први помен области под именом Стари Влах појављује се у време Немањића, међутим, према истраживању Жарка Д. Илића, географски појам Стари Влах први пут се у изворима помиње 1570. године, у вези са формирањем хаса рудника Чемерно, што је било неколико година пре оснивања Старовлашког кадилука Жарко Д. Илић, „Географски појам Стари Влах – од настанка до нестанка“, Историјски часопис, књ. LXXIII (2024), 223–259.. Овај податак указује да је у време оснивања Старовлашког кадилука овај назив већ био у употреби као географска одредница. Према овој претпоставци, предак Остоје Влаховића би могао да буде пореклом из Старог Влаха, те је у Херцеговину донео са собом име Влаховић као ознаку свог порекла. Супротно овој претпоставци, постоји и хипотеза о пореклу из околине Призрена (види одељак испод).
Могућа потврда порекла Влаховића из Старог Влаха огледа се у поштовању Светих арханђела и у постојању манастира Ковиље у Старом Влаху. Манастир Ковиље је смешетен око 25 км југоисточно од Иванjице на обали реке Ношнице. Основан је вероватно у XII–XIII веку, дакле пре Призренског манастира Светих арханђела који је основан средином XIV века. Комплекс обухвата пећинску цркву, посвећену Светим арханђелима и касније дограђену цркву Светог Николе. Архиепископ Гаврило Рајић га је обновио 1644. године дарујући Четворојеванђеље Цркви Св. Николе „в пределих и острових Старога Влаха”.
Свето-патронска етимологија: према имену Власије (Влахо). Претпоставка о пореклу имена од хришћанског епископа Севастије, односно Светог Власија, којег у Дубровнику зову Свети Влахо, указује на утицај имена Власије на српску и хришћанску културу у околини Дубровника. Свети Влахо је познат као заштитник града Дубровника, а феста светог Влаха, која представља прославу светог Власија, призната је као УНЕСКО-ва нематеријална светска баштина и одржава се непрекидно од 972. године. Према овој претпоставци, родоначелник Влаховића и Влаховићи су могли да добију своје име управо по овом свецу Лучић, Горан. (2022). „Свети Власије: Заштитник града на скутима мора“..
Као потврда да презиме Влаховић може настати по личном имену претка, може да послужи пример из Црне Горе где село Влаховићи у општини Колашин припада племену Роваца, једном од брдских братстава. Према предању, братство Влаховића су основала четворица браће: Богдан, Вук, Влад и Никола, синови Влаха Гојакова из друге половине 15. века. У Горњим Ровцима, на јужној страни према Пиперима, и данас постоји највеће ровачко село Влаховићи са око 55 домаћинстава, које носи име свог родоначелника. Овај пример показује да су породично презиме и касније назив села могли настати од имена родоначелника „Порекло презимена Шелић“, Poreklo.rs, 25. априла 2021, приступљено 20. априла 2025, https://www.poreklo.rs/2021/04/25/poreklo-prezimena-selic/.
Етимологија према влашком статусу: према друштвеној улози аутономне сточарске заједнице. Према овој претпоставци порекло имена Влаховића је могло да потиче од друштвеног, односно влашког правног статуса, којем је могао да припада предак родоначелника Остоје Влаховића. Породична презимена су често добијана на основу друштвеног статуса, па на пример, презиме Кнежевићи указује на порекло породице која је поседовала титулу кнеза, локалног вођу или племенског старешине, док презиме Војводићи потиче од титуле војвода, која означава војно командантски положај.
Претпоставке о пореклу Влаховића и других херцеговачких племена у околини Љубиња
Једна од претпоставки о пореклу Влаховића, као и других херцеговачких племена лоцираних у околини Љубиња, јесте да су потекли из Призрена, конкретно из села Горње и Доње Љубиње у горњем току реке Бистрице. Према овој претпоставци, назив Љубиње у Херцеговини могао би потицати управо од Љубиња на Косову, где су ове заједнице првобитно обитавале. Љубиње код Призрена се помиње у повељи цара Душана манастиру Светог Архангела, а сматра се да је насеље постојало још у 13. веку.
Према истраживању Бојана Турањанина, пратећи податке академика Михаила Динића, први писани траг о насељу Љубиње у Херцеговини потиче из документа из 1335. године из серије Diversa Cancellariae XI fol. 57 у Државном архиву у Дубровнику, у коме Драшко, златар из Дубровника, тужи „људе Милоша Ћеске из Љубиња“ (Milos Chesco de Liubena) због пљачке стоке. Овај налаз у преиспитује досадашњу тврдњу о првом помињању Љубиња тек почетком XV века, јер се у истом веку ово место појављује још у документима из 1352, 1367, 1381, 1390, 1392 и 1401. године Турањанин, Бојан. „Запис из Дубровачког архива: Љубиње се у писаним документима први пут помиње 1335. године.“ Слободна Херцеговина. Приступљено 19. априла 2025.
Као потврду претпоставке о пореклу из околине Призрена уочавамо да Влаховићи и Угарци поштују Светог архангела Михаила Задужбине Немањића. „Свети арханђели“. Приступљено 20. априла 2025. https://www.zaduzbine-nemanjica.rs/Sveti-Arhandjeli/index.htm. Аранђеловдан је породична слава Влаховића, док се у селу Угарци, у непосредној близини Љубиња, налази црква св. Архангела Михаила. Са друге стране у крају Призрена важна духовна установа манастир Светих Арханђела, којег су ове заједнице као првобитни становници тога краја могли поштовати. Поменута верска традиција, и име места Љубиње, су могуће веза два краја које се обе односе на преношење културног идентитета из старопризренске средине у нову домовину Влаховића у Херцеговини.
Матија Бијелић и предање о Влаховићима
Предање о Влаховићима, које је записао Матија Бијелић 1890. године, од изузетне је важности за истраживање племена Влаховића код Љубиња. Бијелић је обишао и описао цркву Светог Лазара у Влаховићима, као и два надгробна споменика унутар ње, те је забележио још увек очувано предање мештана потомака Влаховића. Предање се састоји из три дела. Први део описује насељавање краја од стране три брата, Влађа, Рада и Вука, и формирање заједнице у њиховим засеоцима, који су по њима добили имена Влаховићи, Радићи и Вуковићи. У другом делу предања, пажња се усмерава на цркву у Влаховићима, где се описује градња цркве и надгробни споменици унутар ње. Према предању, цркву је подигао Влађ Бијелић, а његов син, Вукосав Влађевић, је надоградио. Трећи део посвећен је Кнежевићима, Зечићима и Чолићима као потомцима Влаховића. Према народном предању, од потомака Влађа су потекли Кнежевићи и Зечићи, при чему су Зечићи прихватили мухамеданску вјеру. Од Рада су потекли Дангубићи који су крајем 19. века живели у Радићима, а од Вука су потекли Чолићи који су живели у засеоку Вуковићи Bijelić, M. : "Dva starobosanska natpisa u Vlahovićima". Glasnik Zemaljskog muzeja (1. april 1890)..
Предање о градњи цркве је противречно јер истовремено повезује време након Косовске битке крајем 14. века, када је живео родоначелних Влаховића Остоја Влаховић, са периодом освајања Херцеговине од стране Османлија крајем 15. века, када су живели Влађ Бијелић и његов син, Вукосав Влађевић.
Марко Вего је систематски прикупио све до тада познате натписе са стећака у Влаховићима, прецизно их транскрибовао, описао облик и старост слова (палеографија) и упоредио са другим сличним примерима. На тај начин је први пут целовито показао како се кроз епиграфске записе, натписе на камену, чувају сећања на догађаје, улогу и друштвени положај породице Влаховић у Херцеговини током средњег века Vego, Marko. Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine. Sarajevo: Glasnik Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine, knjiga II, 1964.
Реконструкција родословља Влаховића (1335–1481)
Реконструисан родослов Влаховића, потомака родоначелника шире заједнице Остоје Влаховића, указује на постојање пет генерација у периоду од око 1335. до 1481. године. Документирани подаци сведоче о континуитету породице, која је играла значајну улогу у средњовековној Херцеговини.
Родослов породице Влаховић (14–16. век) са проценом година рођења
- Остоја Влаховић (рођен око 1335, помиње се 1368, 1379, 1391).
- Синови Остоје Влаховића (вероватно рођени око 1370–1380):
- Вучина Влаховић (помиње се 1420, 1423, 1432 Esad Kurtović: „Seniori hercegovačkih vlaha“, Hrvatski institut za povijest, Zagreb, 2011.), вероватно син Остоје.
- Стјепко Влаховић (помиње се 1420, 1423), вероватно син Остоје.
- Синови Вучине Влаховића (вероватно рођени 1400–1410):
- Вукац Вучинић
- Вукота Вучинић
- Бијела Вучинић (Вучинић Влаховић)
- Богдан Вучинић (могуће)
- Синови Бијеле Вучинића (Бијелића) – 16. век (вероватно рођени око 1420–1430)
- Влађ Бијелић (умро око 1474) – родоначелник Зечића
- Рад Бијелић
- Вук Бијелић – родоначелник Чолића
- Вукосав Влаћевић, син Влађа Бијелића (умро 1481. године)
Породица Влаховић континуирано обезбеђује катунарску функцију у својој заједници од првог помена 1368. до погибије кнеза Вукосава Влађевића 1481. године, при чему се улога катунара преносила с оца на сина, што истиче јединственост ове лозе.
Топоними повезани са племеном Влаховићи
Село Влаховићи добило је име по истоименом племену Влаховића. Налази се у општини Љубиње, Република Српска, БиХ, и према попису становништва из 2013. године броји 58 становника.
Први пут се као локалитет племена Влаховића помиње 1462. године под називом Бијоска, а исто име јавља се и у османском дефтеру из 1477. године. У недатираном дефтеру TD 1027 (1540–1590) записан је израз Karye‑i Biyoska nam‑ı diğer Vlâhovik („село Бијоска, познато и као Влаховићи“), што потврђује идентичност средњовековне Бијоске и савременог села Влаховићи.
Постојале су две претпоставке о локацији средњевековне Бијоске, катуна Влаховића: прва је да се радило о данашњем селу Убоско, удаљеном око 5 км југозападно од Влаховића, али дефтери из 1477. и 1533. повезују Убоско с племеном Бурмаза. Друга претпоставка односи се на село Биоце, око 20 км југоисточно од Влаховића, чији назив ближе одговара називу села Бијоске из средњег века.
Топоним „Биоска“
Топоним Биоска у источном делу Херцеговине (данашње село Влаховићи код Љубиња) појављује се у дубровачким документима почев од 1462. године као катун који су насељавали припадници племена Влаховићи. Топоним Биоска можда може указати на порекло Влаховића, те га је потребно даље истражити.
Реч бео/бијел у икавском говору, као што је говор далматинског приморја, би звучао као бил или био. Додамо ли наставак ‑ска, добијамо Биоска, што по значењу одговара топониму „Бијелина“. У примерима Бијелина или Бијеле Рудине корен бијел означава оно бело или светло што у овим крајевима може да потиче од беличасте кречњачке подлоге која прекрива пашњаке. Тако се и назив Биоска може односити на карактеристичан беличаст призор у околини. Назив Биоска је веома стар и његово право порекло до данас није са сигурношћу утврђено и остаје отворена тему за будућа истраживања.
Поред херцеговачке Биоске, које данас носи име Влаховићи, постоје још две локације са истим именом. Биоска у Старом Влаху (Србија) је село недалеко од Ужица, на обали реке Ђетиње у брдима између Златибора и Таре. Овај топоним се јавља у турским пописима већ почетком 16. века и могуће је да је место са тим именом постојало и раније. Друга локација је планински превој Биоска код Рожаја (Црна Гора) на старом караванском путу између Ибарског Колашина и Пећи у Метохији.
Претпоставка је да су Влаховићи, као племе чији катун под именом Биоска забележен у Хуму, били део шире мреже сточарских заједница које су се кретале између Херцеговине (Хум), Старог Влаха и рожајско–ибарског превоја. Напомињемо да је реч о претпоставци. Све три наведене области било су станишта средњовековних сточарских заједница, па је могуће да је неко од племена пренео топоним „Биоска“ из једне у друге две области. Слично смо утврдили да су Угарци оставили свој траг у називима места у Херцеговини, босанској Крајини код Грахова и у далматинској области Згарци.
Вазалски односи Влаховића
Линија Влаховића позната је од 1368. године, али све до 1425. године није јасно чији су били вазали. Први недвосмислени доказ вазалних односа датира из 1425. године, када су неки чланови Влаховића помињани као „људи Павловића“. Након 1435. подаци о њиховој вазалности постају штури, али је извесно да су и даље функционисали под управом већих властодржаца, а мало је вероватно да су били потпуно аутономна заједница. Након пада моћи Павловића 1462. године, а пре доласка Османлија, нису више могли остати њихови вазали. У том периоду јављају се наговештаји да су неки чланови Влаховића можда били повезани са Стјепаном Вукчићем Косачом, што указује на промену у вазалским односима Esad Kurtović: „Seniori hercegovačkih vlaha, Hrvatski institut za povijest“, Zagreb, 2011..
Дипломатска мисија Ивана Влаховића на Порти (пролеће 1451)
Један од најзанимљивијих примера улоге представника Влаховића у дипломатији потиче из пролећа 1451. године, када је херцег Стјепан Вукчић Косача уочи рата против Дубровника слао своје емисаре на више страна Smiljanić, A. (2019). Oblasni gospodari u Bosni i njihov izbor poslanika za različite diplomatske misije. Istorijska misao, 5, 53–84.:
Са становишта овог питања занимљив је случај из прољећа 1451. године, када се херцег Стјепан суочио са ситуацијом да је истовремено морао слати своје посланике на више страна, због почетка рата против Дубровника. Одлучио се да у Венецију пошаље чак тројицу дипломата: Прибислава Вукотића, Ивана Вардића и Ђурђа Чемеровића, док је на Порту послао Ивана Влаховића.
Овај одломак показује да је Иван Влаховић, као представник заједнице Влаховића, уживао поверење херцега и био довољно компетентан да самостално преговара са османским дворским круговима, што јасно потврђује висок друштвени и политички значај породице у средини. Слање Ивана Влаховића на Порту не представља изненадну аномалију, већ потврђује да су Влаховићи били довољно утицајни и вешти да преузму улоге посредника и дипломата у сложеним политичким односима свог доба.
Погибија Вукосава Влађевића и веза са Косачама
На надгробној плоча поред улаза у цркву Светог великомученика Лазара у Влаховићима урезан је натпис:
† А се лежи Вукосавь воевода Влаћевићь смомь друговахь дружиномь и загибох на размирној краине конога господина, и донесоше ме дружина на своју племениту баштину, и да е проклет тко ће ме такнути.
Овде лежи Вукосав Влађевић војвода дружине са којом сам друговао и погинуо на немирној граници свог господара, и донесе ме дружина на своју племениту баштину, и да је проклет ко ће ме такнути.
Према Ђ. Тошићу, Вукосав Влађевић је страдао 1481. године током похода херцега Влатка Косаче који је из Новог кренуо у борбу против Османлија и био поражен код мјеста Меnsagite (вероватно Невесиња), где је изгубио своју војску. Након сукоба, његова дружина га је пренела на породичну племениту баштину и сахранила уз oца, Влађа Бијелића „Некропола стећака: Црква Светог кнеза Лазара у Влаховићима код Љубиња“, Срби у БиХ, приступљено 17. априла 2025.
У архивима се помиње пренос тимара на Вукосава 15. септембра 1474. године, што указује да су Влаховићи били формално прихваћени у османски тимарски систем и да је Вукосав требало да преузме управу села Заград. Међутим, чињеница да је Вукосав 1481. године погинуо у походу херцега Влатка Косаче на Османлије показује да је тимар представљао пре свега формално признање, а не истински показатељ лојалности, јер он је одлучио да се прикључи походу против оних који су му тек признали властелинску позицију.
Наведени подаци указују на тесну повезаност Влаховића са Косачама. Према надгробном натпису Вукосав Влађевић је носио чин војводе, погинуо је бранећи „границу господара“ и сахрањен је на својој племенитој баштини, односно феудалном поседу. Ово сведочи да су Влаховићи били блиски и поуздани вазали Косача, укључени у војне и дипломатске радње својих господара.
Спољашње везе
- ForumsR Ljubinje. „Тема 276, страница 45.“ Приступљено 17. априла 2025. https://ljubinje.forumsr.com/t276p45-topic