Топоними Синобадуша и Синобадовина говоре о историји и простору Врличког краја, као и о присуству породице Синобад у подручју Книнске и Врличке крајине. Данас готово потпуно непознати, ови називи јављају се у старим геолошким описима и у усменом предању мештана. Истраживањем тих извора и упоређивањем са картама, могуће је реконструисати положај ових топонима, посебно Синобадуше, која се јавља као назив за речицу (или долину речице) која је некада текла кроз Врличко поље пре него што је потопљена изградњом Перућког језера. Овај топоним дели исту судбину као и манастир Драговић, чији је стари локалитет такође остао под водом.
У геолошкој студији Verhandlungen der k.k. geologischen Reichsanstalt из 1916. године Kerner, F. v. (1916). Schlußnummer 3235. У: Verhandlungen der Kaiserlich-Königlichen Geologischen Reichsanstalt, Jahrgang 1916, Nr. 1 bis 18 (Schluß). Wien: Verlag der k.k. Geologischen Reichsanstalt., која обрађује терен у околини Врлике, појављује се топоним Синобадуша као мања река која протиче кроз долину Влајића (Talsohle von Vlaic). Геолошки опис даље говори о разуђеним притокама које се сливају у Синобадушу из околине Подосоја, Шенбруна, Радише и Шушњара:
Оригинални текст (1916):
Der Aufbruch von Verlicca stellt sich als ein mit seiner Spitze gegen SO gekehrtes Dreieck dar, dessen Basis und nordöstliche Seite von eocänen Konglomeraten und dessen Südwestseite von Rudisten-kalk gebildet wird. Das der Basis und das der Spitze zunächst liegende Dreieckstück sind kleine Ebenen mit isoliert auftauchenden Kuppen: das vom Cesmabache träg durchflossene Polje von Verliceca und die von der Sinobadusa durchquerte Talsohle von Vlaic. Der dazwischen liegende mittlere Teil des Dreieckes ist von dem zusammenhängenden Hügellande von Podosoje erfüllt.
Die zahlreichen Gipsstöcke dieser Gegend gruppieren sich um den westlichen der beiden vielverzweigten in die Sinobadusa mündenden Wasserrisse und um den gleichfalls reich verästelten Graben nordwärts von den Hütten von Podosoje. Im Bereich des ersteren Wassergrabens trifft man mehrere Gipsstöcke beiderseits des letzten rechtsseitigen Grabenastes und zur Linken des unteren Teiles der Hauptrinne, ferner in seinen obersten Verzweigungen östlich vom Maierhofe Schönbrunn; In der nächsten Umgebung von Podosoje sind besonders das zertalte Gelände unterhalb der östlichen Hüttengruppe und die Umrahmung des Quellkessels südwestlich von Radisa sehr gipsreich. Bemerkenswert ist eine kleine in Gipsfelsen eingeschnittene Klamm, durch die ein an ihrem oberen Ende entspringendes Quellbächlein hindurchrauscht. Nordwärts von Schönbrunn finden sich noch einige Gipsstöcke am Hügel von Kukar, welcher schon in das Verlicko Polje vorspringt. Auf den in dieser Ebene isoliert stehenden Hügeln trifft man nur Rauhwacken, und zwar im Hangenden von Werfener Schiefern an. Die kleinen aus der Talsohle von Sinobadusa aufragenden Klippen bestehen zum Teil aus Rauhwacken, zum Teil aus dunklem Kalk.
Превод:
Отвор код Врлике појављује се као троугао чији је врх окренут ка југоистоку, чију основу и североисточну страну чине еоценски конгломерати,а југозападну страну рудистни кречњак. Делови троугла који леже одмах уз основу и врх су мале равнице са изоловано појављујућим узвишењима: поље код Врлике кроз које споро тече поток Чесма, и долинско дно Влаића, које пресеца Синобадуша. Средишњи део тог троугла испуњен је повезаним брежуљкастим земљиштем Подосоја.
Бројна гипсна сочива (Gipsstöcke) овог подручја групишу се око западног од два снажно разграната водена расцепа (Wasserrisse) који се уливају у Синобадушу, као и око такође снажно разгранатог потока северно од колиба у Подосоју. У подручју првог од ова два водена расцепа срећу се бројна гипсна сочива са обе стране последње десне гране расцепа, као и са леве стране доњег дела главног корита; даље, налазе се и у његовим највишим огранцима, источније од мајерова (имања) Шенбрун. У непосредној околини Подосоја посебно је гипсом богато расцепкано земљиште испод источне групе колиба, као и обод изворишне депресије југозападно од Радише. Посебно је запажена мала клисура уклесана у гипс, кроз коју журно протиче изворски поточић који извире на њеном горњем крају. Северно од Шенбруна може се наћи још неколико гипсних сочива на брду Кукар, које већ иступа у Врличко поље. На изоловано стојећим брежуљцима у овој равници срећу се искључиво раухваки (Rauhwacken), и то у вишим слојевима (Hangenden) изнад верфенских шкриљаца. Мале стене које се издижу из долине Синобадуше састоје се делимично од раухвака, а делимично од тамног кречњака.
Узимајући у обзир карту аустроугарског катастра из 19. века, може се поуздано закључити да се топоним Синобадуша односио на водоток који је уцртан као Torrente Grabicha potok, односно као Грабића поток. По свом положају, правцу тока и систему уливних грана, ова речица у потпуности одговара опису из геолошке студије из 1916. године maps.arcanum.com : https://maps.arcanum.com/en/map/cadastral/.
 |
 |
Име Синобадуша, као и Грабића поток, представљају локалне топониме који данас више нису у употреби, тј. не помињу се у савременим топографским картама, нити у службеној катастарској евиденцији. Узрок томе лежи, пре свега, у изградњи вештачког Перућког језера 1958. године, када је цела долина Синобадуше потопљена, заједно са плодним земљиштем, сеоским путевима и деловима околних засеока. Од некадашње долине описане у геолошкој студији, данас су видљиве само мале стене које израњају из воде као полуострва. Оне су и данас препознатљив оријентир, као једини преостали траг некадашњег природног пејзажа те долине.
Исту судбину доживео је и манастир Драговић, српска православна светиња из 1395. године. Манастир је био потпуно потопљен, а касније обновљен на вишем терену изнад новоформираног језера, где и данас постоји.
Други топоним који се чува у усменом предању истог краја је Синобадовина. Према сведочењу мештана, то је био назив за падину са виноградом. Вероватно се ради о јужно оријентисаној падини у оквиру слива Грабића потока, што је уједно и део шире зоне коју геолошки текст назива „Синобадуша“.
Оба топонима и Синобадуша и Синобадовина су сачувана у памћењу мештана као простор који се некада везивао за породицу Синобад. Историјски, то се може довести у везу са Јованом Синобадом, који је након ослобођења Книна од Турака 1690-их постављен за сердара и гувернадура, а 1714. године проглашен за витеза и суперинтенданта (sopraintendente) Книнске, Дрнишке и Врличке крајине. Управо у том периоду је породица Синобад стекла значајне привилегије и поседе у тим крајевима, што је вероватно основа за стварање ових топонима који су се очували до данас у локалној терминологији.
 |
 |
Гипс испод Врлике, 1910. Фотограф: др Радивоје Симоновић Богдан Шекарић (2019), Фотографије др Радивоја Симоновића. Књига друга – Велебит. Нови Сад..
Препоручено читање
- Боговац, Милица. Носталгија једне жене из Кољана (песма). Приступљено 20. маја 2025