ДМИТАР ТРИВИЋ
Међу колегама и сарадницима Митар је био високо морална личност, упоран и вредан. Најпре је био милиционар у Београду а када је као даровит положио испит на Академији ликовних уметности, напустио је ту службу. После завршених студија радо је сликао пејзаже најпре у свом родном селу у Лици а касније у Истри где је купио и преуредио малу кућу крај мора. Живео је са женом у Румунском павиљону на Старом сајмишту као и остали сликари. Постао је вешт у изради мозаика па је у свом родном месту реализовао велики пројекат - спомен чесму. Када је радио мозаик за чесму било је пуно прикупљеног камена испред павиљона; камен је углавном сам секао а понекад је узимао радника.
У то време (1975) учествовао сам на конкурсу за израду мозаика на фасади ОШ „Ослободиоци Београда“. Примљен је мој рад па сам Митра као искусног стручњака позвао да води тај посао. За сараднике имао сам студенте са Више педагошке школе. Захваљујући Митру, општа дисциплина радног процеса: разрада картона, слагање камена, армирање, одливање, ливење мозаичких квадратних плоча, изношење из сале (у којој се радило) и касније монтирање на велики калкански зид (10 х 8 м), одвијали су се успешно и без трзавица. Тривић је уписивао радно време сарадника, при том се ником није замерио, нити је било каквих приговора. Мозаик је комисијски примљен (у комисији је био др Павле Васић); јединственом мозаичком плочом (дебљине 5 ст) покривен је предњи фасадни зид школе а армирање чврсто урађено да и данас, после двадесет година, ова зидна слика у камену добро стоји [нп. 1]Митровић, Милун "Ликовни кругови : уметност и уметници : 1943-2003". Београд : Полиграф, 2004.
Када је Митар прихватио да ради мозаик у организацији Муслима Мулићија за велику библиотеку у Приштини, није прошао како је очекивао. Тешкоће је најпре имао у вези са добијеним картоном који је представљао малу неразрађену скицу а исто тако и при исплати хонорара за рад.
На позив да са екипом урадим мозаик у холу хотела Моравица у Сокобањи (1981) желео сам Митра за сарадника, али није био слободан да посао прихвати. Митар је поседовао урођену срдачност горштака коју је испољавао стиском руке ка-
да се поздравља, говором који прате покрети снажних шака. Низак растом, мало повијен у ходу, али подигнуте главе, гледао је право у лице саговорнику сивим искричавим очима; био је убедљив у наступању и лице би му постало пријатно када се насмеје.
Умро је изненада услед инфаркта срца. Његова жена је покушала да задржи атеље у коме су живели али без успеха.
Напомене
[нп. 1] Текст је преузет и приређен према књизи Милуна Митровића Ликовни кругови: уметност и уметници: 1943–2003 (Београд: Полиграф, 2004), у оквиру истраживања Оливере Гаврић Павић, ауторке књиге Мозаик у Србији.