Камен за кебиџ
И суза у оку када ме ветар завичајни
Помилује из даљине!
Раде Драинац
Модерно опремљеним, комфорним станом на четвртом спрату одјекује бучна народна музика и оре се гласови мушке изворне пјевачке групе из Завичаја:
– Ооој, да-ле-ко смо јој-јој
ој, да-ле-ко смо од свог
ро-дног кра-ја, ој.
– Ооој, још нас само јој-јој
ој, још нас само ова
пје-сма спа-ја, ој…
Ђуро Ч. приђе футуристички дизајнираном музичком стубу и притисну кажипрстом дугме stop/eject. Музика престаде, он се обрати својој жени Анђи:
– Одо ја данас на пијацу!
– Немој, молим те ки Бога. Та, море се то ође, за потрeбу, на сваком кораку купити. Има га, ђаво ти му срећу одњо, каквог ти срце жели.
– Јок! Не долази у обзир. Не мере тај бити ки мој. Умјетни ми у кућу неће, таман ми га мук те давали – узврати Ђуро осорно.
– Е, враг те изијо. Јопе ће неки белај испасти. Ко зна смије ли се то ође држати? Јопе ће нам комшије милицију натоварити на врат, ки кад си оно, прољетос, градела на балкону, па мислили да се нешто запалило!
– Ко и’ ферма! Мета сам га у Крајини, мета сам га у Србији, метаће њега Ђуро, ако Бог да среће и здравља, и ође. И тачка!
– Мајко Криста Бога!
– Мучи!
– Ета ти ме враже с тобом! Што старији, то то луђи – ухвати се Анђа рукама за главу.
– Мучи, река сам ти!
Друга је година како су Ђуро, жена му и двоје мушке дјеце, са исељеничким картонима, стигли у Канаду.
Не бијаше баш лако кад су дошли; још су Ђури била свјежа сјећањана на мучења у хрватским казаматима, гдје је доспио посли је „Олује”, па на оне двије-двије и по године у колективном избјегличком центру у Србији, гдје су га жена и дјеца сачекали послије пуних шест мјесеци стрепње и ослушкивања сваке вијести о размјени, па на оно надничење на бескрајним њивама по Војводини…
Онда је дошло то пресељење у туђу државу – туђи људи, туђи језик, туђи обичаји…
Ал’, сад је већ друга пјесма: Ђуро се скрасио у граду Нијагара Фолз и, и за тамошње услове, зарађује добро и цијењен је у електротворници гдје га сви ословљавају са Џура-Сербиан, а он не пропушта ни једну прилику да се похвали да је баш ту његов славни земљак Никола Тесла пројектовао прву хидроцентралу; Анђа се запослила у кужини неког познатог ресторана, синови се обикли, иду у школу и добро уче… („Све ка ко треба”.) Опремио је и стан новим и саврменим намјештајем, купио ауто… („Боже мој, не треба ти ни говорити. Стани, па гледај!”)
Зафали му, додуше, каткад, мирис буретине из Старог Краја и тада Ђуро приђе футуристички дизајнираном музичком стубу, притисне дугме play, па запјева (од муке) са оном мушком изворном пјевачком групом, из свег гласа…
Комшије су се у почетку буниле, ал’ временом се навикле, па сад, са осмијесима и одмахујући руком, помирљиво кажу:
– Џура-Сербиан!
Тога ти се дана Ђуро, послиjе расправе са женом, упути у град. Обиграо је десетак тржних центара и такозваних кинеских фарми са свјежим воћем и поврћем, тражећи добро углавичени купус. Мјеркао је главице, окретао их у шакама, мирисао и, на крају, на чуђење продавца, купио двије пуне вреће. Пљунуо је у дланове, натоварио их на леђа, однио до паркиралишта и убацио у гепек. И одвезао кући.
Шта ће, сад, с њим?
На балкон!
Већ је набавио пластично буренце, припремио крупну со, конзерванс и све што уз то иде, ал’ – нема га чим притиснути!?!
Фали камен!
Шта ће, куд ће – опет у град!
Загледао по разним буџацима, излазио из кола на свакојаким мјестима, питао и провјеравао, ал’ погодна камена – нигдје!
Онда се одједном присјети, лупи дланом по челу и на глас потврди:
– Нијагарини водопади!
Неколико пролазника се осврну, затечено гестом и не познатим језиком.
Ни пет-ни шест, Ђуро сједе поново у ауто и правац тамо.
Ту су близу и има камења ки пљеве – мислио је док је возио куд је наумио.
Док је, у подножју чувених слапова, вршљао около и тражио камен којим ће поклопити купус, постаде сумњив неким туристима. За час стиже полиција, а Ђуро им, збуњен, покуша објаснити на српском:
– Камен! Камен! За поклопити купус! Камен, јебо вас отац! – викао је и млатарао рукама, уобличавајући слово „о”.
– За купус! За купус – додавао је – за купус! Ко да никад нијесте метали купус за кисељење!
Изненада се дозва памети, па ће превести:
– Фор кебиџ! Фор кебиџ!
Џаба.
Није успио.
Одвели су га у станицу и сатима озбиљно испитива ли да ли је збиља намјеравао скрнавити природу у националном парку.
– Ама, људи… есте ли при себи? – бранио се Ђуро.
Спасио га неки Југовић, који је у Канади више од петнаест година, објаснивши шта је Ђури требало.
– Сербиан – слегнуше раменима инспектори.
Кад се касно навече вратио кући и све исприповиједао жени, она му је, крстећи се, само кратко одбрусила:
– Е, враг те однио лулава и непокорна. И тебе и купус! Мога си и без тога бити!
– Мучи!
…
У модерно опремљеном, комфорном стану, на четвртом спрату, Ђуро приђе футуристички дизајнираном музичком стубу и, уз уздах, притисну дугме play; са звучника груну народна музика и за орише се гласови оне мушке изворне пјевачке групе из Завичаја; запјева (од муке) с њима и Ђуро из свег гласа:
– Ооој, Крајино, јој-јој,
ој, Крајино моја
мила мати, ој.
– Ооој, докле ћеш ме јој-јој
ој, докле ћеш ме својом
пје-смом зва-ти ој…
Од силне буке није ни чуо оно што му је Анђа нервозно добацила:
– Утрни то, Ђуро, враг те запалио, и тебе и мене с тобом! Оће ли нам јопе милицију натоварити на врат, та видиш ли колко је сати…
Не, стварно је није чуо, али је, опазивши њено „зјевање“ и гестикулацију, за тренутак престао пјевати и уморно рекао:
– Зачепи више, кад ти лијепо говорим.
Тој стварности моја машта додаје и извентани призор који се, малтене гарантујем, баш тако и одиграо – у ходнику зграде, двојица комшија су слегнула раменима и скоро истовремено изустила:
– Џура-Сербиан!