Никола Томазео (ита. Niccolò Tommaseo) или Никола Томашевић (1802-1874) се родио у далматинском граду Шибенику 27 септембра (9. октобра по новом) 1802. Отац му је био трговац и звао се Јероним; мати му, Катарина, бјеше одива Кевешевићева. Основну школу свршио је у завичају, а кад му је било девет година, послаше га родитељи у Спљет, да у тамошњем духовном семинару учи риторику и философоју, како су онда звали нижу и вишу гимназију. Прича се, да је мали Томазео сједио у истој клупи, у којој, некад, и славни талијански књижевник Уго Фосколо (1755—1827). Свршивши риторику у дванаестој години, Томазео показа пјеснички дар и за своје године необично познавање латинскога језика, у коме састави пјесму у част папе Пија VII, који се онда бјеше вратио из прогонства у Рим. Мали риторичар одликовао се и необичнијем памћењем, те је знао на изуст мноштво латинских и талијанских пјесама. Свршив философију у шеснаестој години, по материну савијету, отиде у Падову, гдје су онда одлазили сви приморски младићи, који су тражили више образовање. Томазео изабра права. У његово вријеме, падовски университет бијаше на гласу због ученијех професора, а касније још више због њиховијех ђака. Зато и рече неки талијански писац, да су из те велике школе, као из тројанскога коња, излазили дивови у науци и умјетности.
У Падови Томазео се спријатељио са богословом Розминијем, који је имао велик утицај на њега и који се доцније прославио као философски писац. По његову савијету Томазео се хтједе одати професури, али, пошто паде на испиту професорском, врати се у завичај као свршени правник.
То је било год. 1822. Томазеу је, дакле, тада било двадесет година. Родитељи су жељели да остане у завичају, те да ступи у државну службу као судски чиновник, или да постане адвокат; али Николи не бјеше по ћуди зависан положај, а уско му бјеше шибеничко обзорје. Још онда био му је идеал потпуна лична независност, обезбјеђена књижевном зарадом, и, као што ће се видјети, то ће бити главна одлика цијела његова бурна живота. Остаде код куће годину дана, бавећи се књигом, другујући највише са неким Антонијем Мариновићем, имућнијем и образованијем трговцем, који је имао знатну библиотеку и који је доцније био секретар католичког владике шибеничког. При крају године, Никола се врати у Италију.
Тада започе његова одисеја, за коју, да је потање испричати, требала би дебела књига. Ми ћемо напоменути само главне одморке у његову непрестаном лутању.
Из Шибеника Томазео отиде у Падову, гдје преда у штампу своју прву књигу, зборник молитава на талијанском језику. Након кратка гостовања код попа Розминија у Роверету, Томазео се настани у Падови, као новинар. Под оштром цензуром аустријском, Томазеу је било слободно писати дугачке чланке, само да ништа не каже, што није по вољи полицији. Мучан посао, а још мучнија зарада, тијем већма што је Италија и онда имала сувише новина. Из Падове Томазео се пресели у Милан, који је онда био сматран као талијанска Атина, али који такође бјеше под аустријском влашћу. Ту нађе ширег поља књижевном раду, боље зараде, кориснијих личнијех веза, ту се познаде са Александром Манзонијем, већ онда прослављенијем пјесником и приповједачем. Њеко вријеме Томазео је био задовољан у главном граду Ломбардије, али својом претјераном искреношћу и слободом мишљења у критици, он се наскоро замјери старијим консервативним књижевницима, те изазва праву коалицију против себе. Мораде се опет селити. Врати се у Млетачку. За вријеме тога сељакања, Томазео је највише проучавао Дантову Божанствену Комедију, којој је спремао коментар а још из ње исписивао ријечи и реченице за своја монументална дјела: Рјечник синонима и Општи рјечник талијанскога језика. Год. 1831 крене се из Млетачке у Фиренцу, гдје је владао велики војвода тоскански, члан царског хабзбуршког дома, који је допуштао нешто више слободе него што је бјеше у Млетачкој и Ломбардији. Једно с тога, а и зато што је Тоскана матица књижевног језика талијанског, Томазео се осјећао срећнијим него дотле. Постаде главним сарадником Антологие, онда најбољег часописа талијанског. Али ни то не траја дуго. Год. 1833, ради двају чланака политичке тенденције, власт забрани Антологију, а редакцију стави под суд. Томазео је био писац једнога од тијех чланака, али, да би заштитио писца другога чланка, пријатеља свога, могуће ожењена човјека, он узе на себе одговорност за оба. Пошљедица је била, да га власт прогна из Тоскане. Како му није било повратка у аустриску Италију, а нијесу га привлачиле остале, већином апсолутистичке, државице талијанске, он се исели у Француску.
То је било Томазеово прво прогонство, које му даде грађу за књигу под тијем именом. Најприје се склони у Провансу, затијем пријеђе у Париз, гдје написа дјело о сувременој Италији, које, да би се обманула цензура, уђе у Италију под натписом: Нештамиани сииси Јеронима Савонароле. Послије тога, изда свој роман: Атински војвода. Из Париза отиде на Корзику, да скупља народне пјесме, које, касније, уз неколико преведенијех грчких и српских, издаде у једној књизи.
Год. 1840 Аустрија прогласи амнестију за политичке изгнанике, те Томазео, враћајући се у Италију, сврати у завичај да походи гробове родитеља. Тада се познаде са Шибенчанином српским књижевником Спиром Поповићем, од кога, за осам дана, научи главна правила српске граматике. У тој прилици Томазео написа први свој састав у српском језику: Елегију матери својој. Он се настани у Млецима и преда се сав књижевном раду. То доба најплоднијег рада његова трајало је осам година. За то вријеме пусти он у свијет много дјела, од којих ово су знатнија: Пјесничке успомене, Естетички рјечник, роман Вјера и љепота, Scintille (Искрице), поменуту збирку народнијех талијанских и преведенијех грчких и српских пјесама, двије свеске философских списа, које римска курија осуди као јеретичке. У то вријеме бавио се доста и нашом књижевношћу; писао је студију о Доситију и критику на Кукуљевићеве драме Гусар и Пораз Монголâ.
На крају 1847 год. појавише се у Паризу знаци друштвене олује, која ће поћи одатле и захватити мал да не цијелу Јевропу. Кад се олуја примаче Млецима, Томазео се показа као први усталац. Он састави и први потписа молбу на ћесара, да се Млетачкој и Ломбардији врати закон о штампи од год. 1815 — закон који је био слободоумнији од аустриског. Полиција затвори њега и адвоката Манина, као завјеренике који су у свези са тајнијем талијанским друштвима. У влажној и мрачној тамници, Томазео преведе Јеванђеље са грчкога текста уз тумачења Томе Аквинског, највећега католичког богослова. У тој прилици спјева пјесму, у којој велича слободу духа и достојанство сужња, који страда за правду. Томазео је од дјетињства био слабијех очију, те, радећи с напрезањем, горе поквари вид. За то вријеме букнуше буне по разнијем крајевима Аустрије, па (17 марта) устадоше и Млечани; побуњени народ провали тамницу, ослободи Томазеа и Манина и прогласи републику. Аустријанци морадоше напустити град. У новој "влади, Томазео поста министар просвјете. Први му је посао био да установи катедру славистике на падовском университету и да изда проглас на граничаре који сачињаваху већи дио аустриске војске под Млецима. У прогласу, сјем осталога, каже: „Идите својим кућама. Хрватска, ...мати ваша, не жели да будете крволије и жртве!" Наскоро пак догоди се расцијеп између њега и другова на влади. — Томазео је био велики непријатељ туђинског господарства над Италијом, али, у исто вријеме, и непријатељ талијанских националнијех династија; био је ватрен заточник грађанске слободе, али и религиозног васпитања; био је војник за потпуну независност Италије, али није желио њено политичко јединство под монархичном владавином, какво јс онда замишљано и у наше вријеме изведено. Он је хтио конфедерацију талијанских демократских република, нешто налик на устројство Америчких Сједињенијех Држава, али не само што немађаше присталица, него га тај његов демократскорепубликански идејал доведе у сукоб са тежњом већине народа, који је хтио јединство са пијемонтском монархијом. Тога ради Млечани прогласише Манина за диктатора. Сав је свијет ипак толико поштовао карактер и заслуге Томазеове, да га намолише да се прими посланства при Француској републици. Мјесто је било врло важно, јер се гајила нада да ће Француска република помоћи млетачкој посестрими у неравној борби са Аустријанцима. Томазео отиде у Париз. Кад се, након шест мјесеца безуспјешног бављења у Паризу, с опасношћу за живот, врати у опсједнуте Млетке и држави поднесе рачун свога укупног трошка, тај је рачун износио равно — шест стотина Франака! У поласку из Париза нађе још начина да новчано помогне неким сиромашнијим Млечанима, који су се ондје налазили; продаде своју амбасадерску униформу, а новац подијели међу њих! То се касније дознало.
Након јуначког али узалудног отпора, за које је вријеме Томазео издавао патриотски листић Fatti e parole (Дјела и ријечи), Млеци се предадоше Аустријанцима 27 августа 1849. Међу првацима, којима се не даде амнестија, био је и Томазео. Француски ратни брод спасе бјегунце, искрцавајући их гдје је који хтио. Томазео, тешко болестан, напола слијеп, сиромашан, изабра грчку земљу, коју је увијек љубио. Изиде на Крф, који је онда припадао Инглиској и гдје одмах паде у кревет. Срећом његовом, нађе се милосрдна сусједа, Дијамантина, удова Артале, која га узе дворити. Чим се Томазео опорави, вјенча се с удовицом, а њено двоје дјеце пригрли као своје. Није он то учинио из пуке захвалности, него је видио да ће у тој племенитој жени наћи друга према себи, као што се у дугом низу година и потврдило... На Крфу оста Томазео четири године, живећи од књижевне зараде, поњешто и од дохотка из Шибеника. У новој постојбини, колико је био срећан у домаћем животу, толико је био незадовољан иначе, јер Крфљани у оно вријеме због тога што је и Пијемонт учествовао у кримском рату, нијесу симпатисали Талијанцима и јер, овда онда, избијаше грчки вјерски Фанатизам. К томе се додаде један догађај, који га огорчи. Талијанац неки, у свађи, убије једнога Грка, а суд осуди убицу на смртну казну. Томазео се заузме за осуђеника, доказујући да је извршио злочинство у гњеву, бранећи свој живот. У полемици, Томазео је увијек био искрен, ни мало обазрив, те и у тој прилици навуче на себе мржњу Крфљана. С тога се, са женом, двоје пасторчади и својe двоје дјеце, пресели у пријестоницу пијемонтску.
То је било у мају 1854. У Торину се Томазео не хтједе мијешати у политику, нарочито зато, да, као познати републиканац, не би сметао родољубивом раду министра Кавура и савојске династије. Тако је трајало до год. 1859, кад Французи и Талијанци потукоше Аустријанце на Магенти, ушљед чега се Ломбардија и Тоскана сјединише са Пијемонтом, а Виктор Емануило изабра Фиренцу за пријестоницу. Тада се и Томазео пресели у главни град тоскански, гдје настави своје омиљене радове о језику, гдје му је згода била да се користи и живијем народнијем говором. Око 1861 он потпуно ослијепи, али с очним видом не изгуби душевни мир и вољу за рад. Свакога дана, највише пред вече, Фирентинци имађаху прилике да виде славнога слијепца, гдје шета по узаном тротоару испред свога скромнога стана. Остали, већи дио времена, слијепац провођаше у неуморном раду, слушајући шта му се чита, казујући у перо, размишљајући у вјечноме мраку. Томазео дочека ослобођење Сицилије, Напуља, Млетачке и, најпослије; јединство Италије са Римом као пријестоницом. Год. 1873 умрије му жена и сахрани је у Сетинану, близу Фиренце, у одјељењу „братовштине св. Николе", којој је задрузи и он припадао. Седам мјесеца након њене смрти, 1 маја 1874, у седамдесет другој години живота, у четрнаестој години шљепоће, премину и Томазео од капље. По његовој опоруци, сахранлше га поред жене, без ковчега, „како ће земља што скорије узети оно што је њено", — иначе захвална Италија спремаше му вјечно почивалиште у цркви Фирентинској Санта Кроче, у пантеону, поред Данта. Погреб му је био величанствен. Краљ, влада, сви градови талијански, сва. просвјетна и човјечна друштва бјеху заступани. Млечани му дигоше лијеп споменик на тргу св. Стевана, а доцније такође и његов завичај Шибеник. Тијем крупнијем потезима оцртан је живот славнога Далматинца и узгредице помињати његови књижевни радови, о којима биће прегледније да се одвојено и говори. Главно је било, на првом мјесту, изнијети ма и непотпуне податке, по којима се поуздано може судити, каква је карактера био писац Искрица. Из онога што је речено, читаоци виде да је он претпостављао независност каријери и угодности; да је у свему, па и у политици, био идејалиста, те није водио рачуна о реалнијем чињеницама; да није марио замјерити се људима, властима, па чак ни народу, ни цркви, којој је искрено био одан, кад се тицало да искаже своје увјерење. У кратко да се цијелог живота држао лозинке, коју је у раној младости изабрао, наиме: „Смјер је мога живота говорити истину и другима бити од користи."
Томазео је био богослов, језичар, моралиста и педагог, литерарни историчар, пјесник, умјетнички и литерарни критичар, политичар, — дакле полиграф. Набројали су око двјеста педесет његовијех, мањих и већих дјела, која се по струкама овако дијеле: богословских и у опште религиских 22; педагошких и моралнијех 42; историсколитерарнијех 59; језичнијех 12; критичких 43; пјесничких 29; умјетничких 13. Кад би се к томе додали његови пријеводи и омањи списи, растурени по небројенијем новинама, часописима и Броширама, зацијело би они изнијели још педесет подебелијех књига. Томазео, дакле, спада међу најплодније свјетске полиграфе. Огромна већина његовијех дјела писана је талијански, али је писао и латински, француски, новогрчки и српски.
Тешко је и приближно оцијенити такога писца, а камо ли изнијети његове добре стране и мане; ко би се тога подухватио, требало би да буде енциклопедиста као што он бјеше — каже Fornazzari. „У Томазеову силну уму све се разније сједињало под општи облик; он је покушао свести у складно јединство готово све књижевне појаве нашега стољећа, зато се сва његова дјела не могу свести под један општи суд", додаје други.
Томазеово схватање свијета је теолошко; то је његова полазна тачка у свијем његовијем философским
...
(недостају стране 12 и 13)
...
несрећнијех, ондје је моја отаџбина; Бог потлаченијех мој је Бог"... У предговору поменуте збирке народнијех пјесама (Canti popolari, Senoria, 1841—42) каже: »Ја љубим прости народ. Не мрзим ни на академике, но далеко им кућа од мене. Ко познаје само умјетно пјесништво, ко не вјерује да је и народ пјесник и да он запаја умјетне пјеснике, тај нека не чита ову збирку, јер њему није намијењена... Сваком народу препоручујем, да чува свој дух; који живи у народнијем умотворинама... Кад се њека книжевност много удаљи од простога народа, она се, у исто вријеме, много удаљила и од природе... Лудо је подражавати народне пјесме, али је добро да се од народа учимо изражавати појмове... Може бити да ће когод у народним пјесмама наћи, те се мисли често понављају, али, у суштини, то ређе бива него у умјетним пјесмама"... Приказујући поменуте драмате Кукуљевићеве, осим осталог, пише: „Велико ће зло изићи ако словенски писци буду подражавали данашње јевропске књижевности. Словенски дух, јављајуђи се свијету пошљедњи, нека се користи узорима, који се прије њега појавише, али нека сачува свој начин осјећања и нарав свога слаткога и једрога језика, прилагођена народу. Ако за нове појмове нема домаћих ријечи, можемо их зајимати од напреднијех Словена, од Чеха и Пољака, па онда од Грка, а за невољу, најпослије, од живијех јевропских језика".
Овдје је на реду Томазеов однос према Словенству у опште, према Српству и Хрватству напосе.
Готово у сваком свом дјелу, Томазео налази прилике да проговори о Словенима.
Год. 1853, њеки Талијанац, пишући о Словенима, назва их „мекушном и ропском расом", а на то Томазео, увријеђен, одговара му: „...Пољска је спасла Јевропу од турске поплаве; вјерско социјални покрет започео је у Чешкој прије него ли у Немачкој; Србија се ослободила од турскога јарма прије Грчке; Дубровник је имао три књижевности (латинску, талијанску и српску) самосталније од талијанске, а дао је Италији Баљивија и Бошковића; Далмација даде хришћанству светог Јеронима, а човјечанству Марка Пола, који је расвијетлио Коломбу морске путове; Словенин Коперник је расвијетлио Галилеу небеске просторије... Италија, у случају рата, добро би учинила да прими нешто од „мекуштва" и „ропске" ћуди словенске, којима су знали вриједност Турци и Наполеон Велики... Словене чека велика будућност... Ако их мати Јевропа не заведе и не поквари, они ће њу обновити".
У свакој прилици, Томазео велича карактер и дух Словена, прориче им најљепшу будућност, устаје против сваке потворе и напасти. А прилике нијесу биле ријетке, особито за вријеме кримског рата, у коме су учествовали и Пијемонци. Додуше, он није симпатисао Русији ни Црној Гори, као државама. Русију није волио зато што је савладала маџарски устанак, што се, дакле, борила против слободе једног угњетеног народа и што је увјерен био да она не мари за јужне Словене. Црногорског владику пјесника Петра II, код кога је неко кратко вријеме био секретар, називље „бездушним тиранићем".
Наравно, од свију словенских земаља и крајева најближа му срцу бјеше Далмација, те је о њој највише и писао. Вјеран своме систему федеративно-демократском, он је њој желио, да буде најугледнија „у колу словенских сестара", а ако се баш мора доћи до спајања јужнословенских земаља, он хоће да она буде главнија у некој групи, са Шибеником, као главним мјестом. Може се замислити, како је то вријеђало талијански шовинизам, коме су и Далмација и Истрија чисто талијанске земље, како је уопште Томазеово словенофилство било неугодно у Италији! За нас је пак најглавније то, што је Томазеу Далмација не само словенска, него (изим острвâ и оно њешто нримјесе талијанске крви но градовима) чисто српска земља.
У Томазеовој пјесми Далмацији, која је објелодањена након његове смрти (у календару Далматино, 1897, Задар) и која је изишла у српском пријеводу у броју 19, год. 1896, Срискога Тласа, каже се:
Охоли свијет, јадна земљо моја,
Ил' те мрзи, ил' жали! Кô што с трупа
Сломљена мишица малаксало виси,
Тако, Далмацијо моја, туђи живот,
Напором тешким, кроз жиле ти струји !
Ти бјеше српска, турска, талијанска,
Па и Француска бјеше, ал' још никад
Ни посве туђа, ни посве своја;
Огњишта нема ко с' овдјена роди...
...Тад нећеш више, домовино моја,
Бит' груда земље и неплодна крша .
По пустом тамо раштркана мору;
Васкрсла Србија, гдје дух њежни влада
И мишица чила, и кол'ко је земље
Што још под јармом отоманским чами...
С тобом ће да живе, с тобом да раде....
...У теби Бог је, о мој српски роде,
Италијо нова, саздо људског соја
И врлог човјештва урнеке најљепше !..."
У већ помињатом пријеводу српских народних пјесама, Томазео је изабрао оне о Косову и Краљевићу Марку. И ако натпис гласи „Илирске пјесме", у предговору каже, да су српске, да им је то право име. У исто вријеме износи главније моменте из наше историје. Пријевод је уопште вјеран и пјеснички. Сваку пјесму није цијелу превео, него незнатније ствари прича у прози. Над сваком ставља садржину и свој естетички суд; испод сваке налазе се критичке напомене, кадкад и из његове збирке. Вука називља генијем и с највећим одушевљењем говори о њему. Каже, да је најзаслужнији Србин, да нас, ради његовијех збирака, образована Јевропа увршћује међу најпојетичније народе. За Краљевића Марка каже, да је права слика народа српског, оличење његовијех врлина и мана. Ни Ахил, вели, није згодније представљао грчку ћуд из иројског доба, него што представља Марко српску ћуд из времена турског освојења. Истиче значај српске матере, сестринске љубави, обичаја при слави, свадби, помиње брачну вјерност, искрено гостопримство, душевност према сиротињи и паћеницима, презирање богаства грјешно стечена. О језику каже: — „Наш је језик силнији од талијанскога и латинскога, а није сиромашнији ни од грчкога. Нама Србима народне су пјесме једина школа, из које се можемо учити чистоти језику". На другом мјесту (У Рјечнику, под словом С. код ријечи сербицо) пише: „Српски језик није дијалекат, него један од четири словенска језика. Он је милозвучнији од пољског и чешког, а језгровитији од руског. Пјесме српске могу се упоредити са најљепшим, кога му драго народа. То је (осим осталијех крајева) језик Босне, Херцеговине и планинске Далмације"... Кад се послије 1848 год. међу Хрватима поче ширити мисао, да се узме руски језик као књижевни, Томазео пише: „Кад би се академским путем могао наметнути један општи књижевни језик свима Словенима, онда би требало изабрати пољски или чешки, али не само што су та оба језика опора, те се не би могла прилагодити јужнијем Словенима, него је још чешки искварен германизмима. Најчистији, најпотпунији у гласовима, најскладнији, био би српски језик, који се говори у Србији, Босни, Херцеговини, Далмацији, мање правилно у Хрватској и по другим крајевима аустриске царевине. Рекох: најчистији, али додајем: најсиромашнији, јер је у књижевности слабо заступан. Него, ради родности корена, ради згодног извађања новијех ријечи, а уз помоћ осталијех словенских језика, наскоро би био прикладан за општи словенски књижевни језик. Као што је тоскански дијалекат разумљивији од сваког другог нетосканцима, тако би и српски био разумљивији осталијем Словенима, од сваког другог словенског. Није бесмислица да мањи народ наметне већем свој језик, нити недостаје примјера да је тога бивало"... „Поменућу пјесме српске, право чудо језика, слога и милозвучности, једине епске у Јевропи. Мицкијевић је рекао да су оне једине међу словенскима које опијевају витешка дјела. Гете их је преводио, Италији су већ познате, у Јевропи су драгоцјене свакоме ко осјећа сласт праве пјесме. Мицкијевића у Колеж де Франс наслиједи Сипријан Робер, а он, од свију словенских језика које предаје са катедре те велике школе, најбоље познаје српски. Ко је љубитељ пјесничке љепоте, тај зацијело неће наћи у руској књижевности онаке насладе какве ће наћи у срп. нар. умотворинама. Они пак који разбирају мудрост скривену у језику, имаће више прилика да је нађу у српском, него у осталијем словенским..." — Најпослије, Томазео одваја вјеру од народности: „Пјесме народа српског, њеке спјеваше људи вјере латинске, а друге људи вјере грчкоисточне."
Кад бисмо могли исписати све што је Томазео у својим многобројним дјелима рекао, било о нашем језику, било о нашим нар. умотворинама, доиста би изишла замашна књига. Ограничићемо се, дакле, на изнесене цитате.
Али велики писац није само преводио и тумачио наше народне пјесме, него их је и сам скупљао. Рекосмо да је испод неких преведенијех пјесама (особито онијех о Краљевићу Марку) Томазео додао и варијанте из своје збирке. Ваљда ни у једној српској покрајини не пјева се више и радије о Краљевићу Марку, него по цијелој Далмацији. Наглашавам: по цијелој Далмацији, — и у приморској и у брдској, чак и по остврима. Зацијело Томазео се још као дијете наслушао тијех пјесама у Шибенику, гдје се оне разлијежу по крчмама и по улицама, кад сватови пролазе. Кад је већ познао љепоту српске пјесме, по свој прилици, у другом навратку у завичај око 1839, а упуством Спира Поповића, он их је забиљежио неколико од заграђанина Влача. Томазео с поносом помиње, како тај тежак Влаче није их хтио другом коме казивати у перо, до њему. Касније је та збирка умножена прилозима Шибенчана: Спира Поповића, Марка пл. Видовића и његове жене Ане (познате пјесникиње), њекога Буљана из Сиња итд. Томазеова та збирка спремна је била за штампу год, 1844. Предговор с талијанскога преведе на српски Спиро Поповић. Хрвати: Ив. Кукуљевић и Бабукић почеше скупљати претплатнике, али за двије године скупише их врло мало. Тада Томазео преко пријатеља Поповића посла збирку у Биоград, али и ту, такође због недостатка претплатника, не уђе у штампу. Најпослије он је уступи Кукуљевићу, а овај Матици Илирској од које доби је у нашљеђе данашња Матица Хрватска, и она, послије педесет и више година, поче је лани издавати под именом: Хрватске народне јуначке пјесме.
Томазео је такође познавао дубровачку и у опште старију српску књижевност, а с пажњом и љубављу пратио новију. У листу La Dalmazia, бр. 26 од год. 1845, пишући студију о Доситеју, замјера му што се у свом Житију ружно изразио о унијаству. На то други Шибенчанин, Др. Божидар Петрановић, одговори у брошири, обавијестив славног полиграфа о правом значењу „уније". Из тога се заврже између њих двојице занимљива полемика, у којој, сјем осталога, Томазео хвали Доситеја „чија су дјела његово свакидашње читање" и који је упутио књижевнике да пишу правијем народнијем језиком. За С. Милутиновића каже да је велики пјесник, али му замјера што без потребе и неупутно кује ријечи, што чини насиље језику, који је сам собом силан. „Борио се за свој народ; него, отишав у Њемачку, понијемчи свој чисти ум и, нечувеном смјелошћу, коваше ријечи, које није умио ни сам тумачити." Пошто изиде Горски Вијенац, Томазео написа: „Кад владика пише ствари које су му познате, кад избјегава књижевну риторику а говори језиком својих горштака, онда је прави пјесник и његови стихови остаће узором језика." Професору Сутини у Задру пише, како у нас сваки писац кује нове ријечи, па свјетује Сутину да састави друштво, које ће купити непознате ријечи и изреке по Далмацији, Босни и Херцеговини.
Ћирилицу Томазео називље српским словима. Кад је поменути Др. Б. Петрановић покренуо СрпскоДалматински Магазин Томазео пише: „Паметно је започео г. Петрановић издавањем једног годишњака, у намјери да просвјећује народ српским словима..."
Да видимо, најпослије, како Томазео мисли о особинама српскога карактера.
У првоме дијелу Естетичкога Рјечника пише: „Из домаћих врлина, цвијетом и родом, развијају се радости и користи живота. Каква је породица, онакав је и народ. Између толико јада, велика је утјеха што је српска породица очувала чисте и миле свете домаће везе, у онијем крајевима, који још нијесу покварени туђинским духом и обичајима. Већи дио српских пјесама треба приписати домаћем животу и осјећању; оне су биљег и огледало грађанске величине... Ако ћемо говорити о ћуди народа српског, она не може бити самосталнија, него што је. Кад Србин пише својим језиком, онда је бистар и духовит. Његова је ћуд сличнија талијанској и у опште јевропској, озбиљнија од пољске, живахнија од чешке, блажа а слободнија од руске... Народ је српски прост, а у патријархалном животу његовијех ратоборнијих племена сачувао је много врлина. Знам, да је то све у клици, али се може развити... — Српски сој, ванредно лијеп, показује племенитост поријекла. Узмимо још на ум, да су Срби насељени и дуж дунавских обала, у средини између истока и запада, да их има брђана и примораца, да се међу њима сачувало доста римских, грчких и талијанских успомена, а, поврх свега, да се још живо сјећају јуначке борбе против Турака... — Срби у Шумадији дадоше примјер пожртвовања и жарке љубави према отаџбини, и ипак несрећна Србија није имала кога, да је пожали, да њене болове ублажује; није имала ни бродова, ни великих научника, ни богатих трговаца; није имала ни свога Омира, ни Софокла! Ништа друго, јадна Србијо, имала нијеси, до давне славне успомене и нејасне тежње новог времена, али си имала шуму, пушку, доброту и јунаштво, имали си свога Краљевића Марка и уздање у Бога! Благословени да сте, непознати витезови, сиротани без имена! Благословене муке, које поднијесте за отаџбину, благословена крв, коју пролисте за потомство!..."
Казали смо у првом одјељку, да је Томазео, враћајући се из Француске у Млетке свратио пошљедњи пут у завичај, а тада написао први састав на српском језику елегију „На успомену мајке своје". Послије, докле није ослијепио, дописивао се српски са неким пријатељима из Далмације и Хрватске и написао је Искрице.
Око год. 1841 Томазео издаде у Млецима своје Scintille (Искре), које посвети Французу Мињету, Талијанцу Чентофанти, Грку Ренијеру, Задранину Ф. Салгетију, сликару. Њеколико је и тијех Искара написао у новогрчком језику, а за њима долазе оне које се односе на нас, али су на талијанском. Ево нешто из њих: — Нов је народ илирски, чије јуначке пјесме задивише цијелу Јевропу. Ја га љубим, јер и ако му не дугујем подријетло, дугујем му рођење и навике прве мога живота, препросте и чисте, а које су пад случајем и крутијем људским мишљењем. То је народ који се поноси једнијем од најслађих и најбогатијех језика на свијету. У том сам се језику вјежбао, а бијаше ми устрпљив учитељ Спиро Поповић из Шибеника, коме сам... изјавио осјећање своје захвалности.
У почетку говори о језику и правопису. Њему је мила икавштина (западни говор), али предвиђа да ће јужни говор превладати у књижевности. Каже, да је ћирилица згоднија од латинице, зато што има сва слова за све наше гласове.
Послије тијех напомена, долазе Искрице, разумије се увијек на талијанском језику, али оне исте које је он доцније превео на српски, само другим редом.
Рукописна збирка Томазеових „илирских" Искрица појавила се у Далмацији око год. 1843. Збирка је ишла од руке до руке, те су преписивачи мијењали штошта и у мислима и у језику. Поменути Милчетић, у најновијем хрватском издању, каже: Докопавши се једног пријеписа наш врло заслужни Иван Кукуљевић Сакцински изда Искрице г. 1844 у Загребу, те посла један отисак Томазеу. На овој пошиљци захваљује Томазео Кукуљевићу у писму од 6 свибња 1844, те примјећује: „„Не треба да се с никим другим, него сам собом тужим, што су рукопису ономе, који је вама послат, многи начини говорења наметнути, знамења моја иштећена, и оно нешто складања, које ја мојим ријечима дајем. Послаћу вам дакле књижицу направљену онако, како ја желим, да печатана буде, и молићу вас, кад будете хтјети, да је тако опет издате."" Исте године, 30. липња, пише Кукуљевићу: „„Послао сам вам књижицу поправљену, како ја желим, да ју отаџбина наша штије."" Међутијем, бечка цензура бјеше забранила оно прво загребачко издање и издала укор илирсковлашком цензору у Пешти, који је био дозволио тисак Искрица, те му наложише да убудуће овакве рукописе, прије него дозволи, да се тискају, има поднашати врховној цензурској области (власти) у Бечу. У тим приликама жељаше Томазео, да би се тискало друго исправљено издање у Србији, те тога ради пише Кукуљевићу из Фиренце 1. травња 1845: „„Молим вас, да у Србији печатане буду, каконо сам их ја послао вамикар, Искрице моје."" Томазео је, како то у једном писму спомиње, добивао у ово вријеме из Загреба лист Бранислав, који је излазао под геслом, „не дајмо се, не бојмо се", а говорило се да се тиска у Биограду, пак је, ради тога, и мислио, да ће пријатељима у Загребу бити могуће, да се уз Бранислава тискају и Искрице у Србији. Но... Искрице не нађу тискара док год. 1848 цензура више не сметаше; и тад даде Кукуљевић тискати исправљене Искрице, са Томазеовим предговором и са одломцима из пет Томазеових листова, писаних Кукуљевићу од г. 1844 до 1848".
„Год. 1846, 7. вељаче, пише: „Онај који вам је први пут послао дјелце моје, с безобразним дрзновањем, промијенио је ријечи, складања и мисли покварио, без да разумијева који пут ни што сам ја рекао, ни што је он сам хтио рећи. Молим вас, да ову срамоту већ избришете од имена мога и од књижества нашега..." Пошљедње писмо Томазеово Кукуљевићу датирано је 30. априла 1847. У њему се препоручује да се не изгубе поправке, него да их Кукуљевић „покрај друге књиге препише".
„Задарска тискара Батара издаде Искрице год. 1849, као „„Друго издање, пригледано и понаправљено од истог књиготворца"", које да је приредио Кукуљевић. Ово је, у истини, треће издање основано на првом и другом, али горе и од првога. С овим из дањем неимађаху никакова посла ни Томазео, ни Кукуљевић, и ако то тврди натпис књижице..."
Послије тога настаде бурна 1848 год. у којој се Хрвати љуто замјерише Талијанцима, те Томазео прекиде дописивање с Кукуљевићем, нити се позитивно зна шта је било с исправљеном књижицом.
У новом издању хрватском, послије предговора г. Милчетића, долази ова напомена од стране Матице Хрватске: „Издање ово Томазеових Искрица приређено је за штампу вијерно по првом издању, које је Томазео својом руком исправио и год. 1844 послао Ивану Кукуљевићу с молбом, да се убудуће његове Искрице овако исправљене штампају. Само назив: „илирски" (другог издања), који данас нема смисла — а за који је био Томазео у писму од 1. травња 1845 Кукуљевићу нарочито дозволио, да га „како му драго" употребљава мјесто назива: „југословенски" из првог издања — замијењен је називом „хрватски", чему, мислимо, и с разлога што је ово издање намијењено најширем кругу хрватског читатељства, не може бити ни с које стране оправдана и темељита приговора."
Из свега онога што су читаоци разабрали, Српској Књижевној Задрузи још мање би се могло „темељито и оправдано" приговорити кад би изразе „Југословенски" и „илирски" свуда замијенила именом српским.
Али има њешто ново.
Прије неколико година, ја сам објелоданио у Босанској Вили, да сам нашао један ексемплар првог издања Искрица са поправцима од Томазеове руке. Послије, послао сам тај ексемплар Српској Књижевној Задрузи са овијем обавијештајем:
Године 1891, у библиотеци српског православног општества у Шибенику ја сам нашао један примјерак првог издања Искрица са многобројним поправкама слога и језика, те сам се постарао да дознам од чије су руке те поправке. Заузимањем мога стрица Марка Петрановића, савјетника, заинтересовала су се за ову ствар господа: Винченцо Мијагостовић, проФесор у Трсту, и Павао Мацолени, посједник у Шибенику, обојица Шибенчани и књижевници и добри зналци Томазеових дјела, који су с њим били у преписци. Пошто су оба господина пажљиво прегледала поменути примјерак, издадоше ове писмене свједоџбе, које у вјерном пријеводу са талијанскога гласе:
„Позван од г. Марка Петрановића, витеза и савјетника, да прегледам примјерак књижице: „Искрице од Николе Томазеа, издао Иван Кукуљевић Сакцински, у Загребу, тиск. Људ. Гаја, 1844", који је примјерак на сахрани у библиотеци православног општества шибеничког, као и поправке учињене пером на њекојим листовима и погдје гдје између штампанијех редака и по окрајцима књижице, па да кажем: јесу ли, или нијесу ови поправци од руке Николе Томазеа, — пошто сам један по један поправак прегледао, без колебања, увјерио сам се да су сви искључиво његови. Овијем дајем нарочито свједочанство, које се оснива на упоређивању многих својеручнијех писама Н. Томазеа, која ја имам, а која сам, у случају, готов показати сваком, ко би то желио.
Шибеник, 15 јула, 1896.
Винченцо Мијагостовић нрофесор"
Друга исправа гласи:
„Имајући при руци не мали број својеручнијех писама Н. Томазеа и других његовијех списа на језику талијанском и српском као и својеручни рукопис једног читавог његова дјела, коме је наслов; „Esempi di generosita proposti alla gioventù italiana", који ми је тај славни човјек поклонио у Фиренци г. 1866; на позив часног господина Марка витеза Петрановића, изјављујем, да се потпуно слажем са мишљењем г. проф. В. Мијагостовића, наиме, да су сви поправци учињени пером на поменутој књижици Искрице итд., писани руком славног аутора,
Шибеник, 24 септембра, 1896.
Павао Мацолени"
Поред тијех свједоџаба, ја сам ипак за добро нашао, да примјерак пошљем сину Томазеову, Дру Јерониму у Фиренцу, молећи га да и он каже своје мишљење, нашто ми он одговори, потврђујући да су заиста поправци од руке пок. оца и овлашћујући ме да онако исправљене Искрице дам у штампу.
Сва је прилика, да је баш ово онај примјерак који је Томазео послао Кукуљевићу у Загреб, препоручујући ;,да се не изгубе поправке оне што сам вам послао". Намеће се питање, како је он доспио у Шибеник и прешао у власнигатво библиотеке срп. прав. општества? Одговор није баш тако тежак. У библиотеци налази се још један примјерак истога издања, без рукописнијех поправака, а са монограмом С. Р. (Спиридионе Поповић); налази се још доста књига са тијем словима на корицама, које је пок. Спиро Поповић библиотеци поклонио. Значи, Кукуљевић је Томазеов поправљени примјерак, по жељи његовој, пошто га је употријебио, вратио у Шибеник Спиру Поповићу, а овај га предао библиотеци.
Допустимо и да је дупликат, али је главно што су поправци и онога времена и несумњиво од руке Н. Томазеа.
У нашем примјерку Томазео је на неколико мјеста оставио називе „илирски", „славенски", „југославенски" а нешто их замијенио са „српски". У Искрици III каже: „сербски народе". У XVI: „сербски дух". У XXIII: „сербски народе". У XXIII има „међу југославенским сестрама својим". У XXVII: „Разтргнута су уда твоја славенски народе". У XXXIII називље Тракију и Македонију илирским земљама. У XXXII помиње „илирску силу лава млетачкога".
У Шибенику,
Данило Петрановић
учитељ грађанске школе
Искрице у издању Српске књижевне задруге, Београд 1898.
Преглед укратко описује о чему искрице говоре:
Никола Томазео (живот и рад) III
О овом издању XXIX
Искрица I (Писац, познавши друге народе и књижевности, хоће да помогне браћи, и ако се једва усуђује српски писати; њега подстиче вила народна да би помогао Далмацији, која је вазда била под туђинима) 5
Искрица II (Све бива по божјој одредби: писац је, након пола века свога, заслугом Спира Поповића почео писати језиком материнским) 8
Искрица III (Писац жели да позна дух српскога народа, па да с највећом пажњом за њега ради и помогне му доћи до здраве просвете, иако се сам од њега отуђио). 11
Искрица IV (Народ нам је запуштен и у материјалној беди, али му је дух пун полета и врлина) 13
Искрица V (Претеча и крститељ Христов беше сиромах) 15
Искрица VI (Рођење Христово и народ) 17
Искрица VII (Великим примером Христовим учи да се смирено трпе невоље) 19
Искрица VIII (Исус је дошао к људима без сјаја и јавио се сиромасима, који то заслужише вером, добром вољом и смерношћу) 20
Искрица IX (Поред свега мучнога живота, могу и сиромаси, као и сиромашни ученици Христови, бити задовољни својим стањем па и браћи помагати) 22
Искрица X (Сиромах треба, с моралним и привредним врлинама, да тежи поправци свога материјалнога стања) 24
Искрица XI (Не треба гледајући на друге и на туђине, пустити мах жељи и трошити на излишне и неприличне издатке) 25
Искрица XII (Треба земљу привредно обновити, Далмацију пошумити, учити у других што нам у том погледу треба) 27
Искрица XIII (Трговина нам не ваља: од Босне смо као ограђени; увоз, извоз, производња нису нам смишљени; трговци свој посао своде на каматништво и подваљивање) 29
Искрица XIV (О трговинским и просветним везама с другим земљама и о угледању на њих) 31
Искрица XV (Треба гледати од послова трајну корист, и ону која ће се показати тек после неколико векова) 33
Искрица XVI (Отуђеност образоване врсте од осталога народа) 34
Искрица XVII (Знање и проучавање народне прошлости) 36
Искрица XVIII (Српске народне песме) 38
Искрица XIX (Здрави је разум простаков бољи него охола и саможива ученост) 40
Искрица XX (Како стоји и како треба да буде Далмација према другим земљама) 41
Искрица XXI (Некадашње и савремено стање уметности у Далмацији) 42
Искрица XXII (Двојство народности и језика у Далмацији) 44
Искрица XXIII (Српски народ у колу других народа) 46
Искрица XXIV (Омладини која се школује у туђини) 48
Искрица XXV (Последице многобројних а различитих чинилаца из прошлости далматинске за савремено стање те земље) 50
Искрица XXVI (Верски раздор у Далмацији) 52
Искрица XXVII (Судбина словенских народа и братство њихово) 54
Искрпца XXVIII (О штетном немару према невољама ближњега свога) 56
Искрица XXIX (Народносна и политичка будућност Далмације) 58
Искрица XXX (Чувајући народном животу српске особине, примајмо разумно и од других шта нам треба за просветни и привредни напредак. Почнимо тај тешки рад) 60
Искрица XXXI (Задатак свештенички у народу, особито у чувању народности и у развијању привреде његове) 62
Искрица XXXII (Kарактеристика српскога народа) 64
Искрица XXXIII (Заслуге старих Илира и Трачана за човечавство. Наш народ и талијански) 65
Њеколико ријечи на успомену мајке своје 69
Искрица XXVI (вијерски раздор између католика и православних у Далмацији)
Слабо срце човјечанско! љубав тебе мори више нег' омраза. Која је тежа служба нег' омраза? Што може лакше да попусти вериге наше, пуци жалосни, него љубав? Гледајте мраве како се заједно труде и у својим кућицам заједно спроводе добро и зло вријеме. Али ми смо мрави невидиви, који се бијемо међу нами само зато, да нас ноге људи, који ходе, лакше погазе!
Ришћани [православни] оли латини [католици] ми смо сви откупљени крвљу онога човјека славе и жалости, који није знао него љубити и осветити се доброчинствим [Добро за зло враћати.]. Свима свијетли ово сунце, свима ова земља даје крух , цвијеће и греб {греб — гроб}. Толике нас разлике растављају у овом жалосном животу, толике нас јоштер чекају муке, брез да се бијемо и мучимо за оне ствари, које ми истумачити никад не можемо, и које су нам дате као заклад {заклад — залога} братинства нашега [Тајне и догмати хришћански]. Љубимо се најприје, пак ће све ове смутње ишчезнути кано магла; молимо да се истина прикаже свој браћи нашој; тражимо у синовим друге цркве оне који даду особите примјере просте крепости и духовне дике. А ти, најмилији споле, најљубезнији и најплеменитији [Овај позив на братску љубав завршује писац обраћајући се женскињу које је, по осетљивом срцу, природан представник љубави и слоге.], ти научи нас миру, љубави и великосрчаности; у твом челу, које је кано огледало небеске ведрине, дај нам да видимо лијепост јединодушја; дај нам да се гледамо сви кано кита онога стабла, које је дигнуло врху себе спасење наше.
Искрица XXVII (Судбина словенских народа и братство њихово)
Растргнута су уда твоја, славенски народе, али опћен живот у њима се миче, сваки дан твоја крв све то веселије врије. Дуга бијаше теби зима студена и бурна, ал' и за те почињу сада дневи прољетни, и почиње цвијеће, с много суза и непрестаним знојењем заливено. Великобројно прерођење, али како сестра наличи на сестру, тако наличе један другом и пуци твоји; твоји језици показују свето и неумрло твоје братинство! [И ако је огроман број Словена, опет су словенски народи сачували доста заједничких црта и њихови језици много заједничкога.— Свесловенске идеје које су од XVI века почеле владати по Далмацији, па добиле нове хране панславистичним покретом овога века, нађоше и у Томазеа свога израза; он је, у осталом, заједницу словенску обично сводио на јужно Словенство.] Великобројно је прерођење твоје, али мора и планине и пустиње простране кано море раздјељују браћу од браће; жалосни ти син не познаје пород мајке своје. [Не познаје свога брата.] Жалосни ми, лакша нам је омраза него љубав, брже се растајемо него састајемо, руке наше радије бију него грле. Мало смо до сада учинили, да један другога познадемо, да се братински рукујемо. Кано сламу разнешену од вјетра, пустили смо да нас срећа развија. Све је код нас неизвјесно: изговор, писање [Како онда још не беше победила Вукова (и Гајева) правописна реформа, још није било утврђено како ће се писати, па ни како ће се изговарати (неки су изговарали: серб'ски дјете, итд.).], наука, ред и обичаји. Све ће се заједно поновити: мука велика — велика радост. Поклонимо се пред судбином знаменитом која нас чека, оружајмо се чврстим устрпљењем, понизности великосрчаном. Није сада вријеме да пјевамо стару славу нашу. Кано човјек, дижући велику тежину, мучи се и уздане, тако и ми мучећи се радимо, и мучећи се добијмо тешку круну слободе наше.
Искрица II (Све бива по божјој одредби (»предопредјељењу«): писац је, након пола вијека свога, заслугом Спира Поповића почео писати језиком материнским)
Вјетар баца симо тамо ситна сјемена, а свако ће великим стаблом узрасти. Рекао би да их срећа носи; али бог има на свако сјеме исту помљу, каконо на тисуће сунаца неизмјерних. Бог их меће на мјесто јур одређено од вјечнијех вијекова; бог их храни. Тако и у човјечку памет бог свако ненадано ћућење {ћућење — осећање} доведе, бог га храни росицом љубави своје. Због милости његове и суза наших, оно долази и уреси мисли, и свака је душа као велики свијет, пун складања и чудеса без броја.
И ти си мало по мало, душо моја, понарасла; а различити језици теби су били прозори који отварају изглед на даљна мјеста, приказујућ' нове горе и планине, сада шњегове, сада цвијећа. [Знање разних туђих језика дало је Томазеу могућност да позна разноврсну образованост далеких народа.]
Ако ја након половице мога живота почимљем изустити ријечи моје материнске, теби сам, Спиро, дужан, а радујем се да теби сам дужан. Јер ти срце имаш пучко и у крепости тихо. И ти си чуо што су жалости, али познајеш жалости частиви стид, знадеш мучати туге твоје, а других пожалити. Може бити да ја у књиги твога живота пустим траг који неће нигда помрчити; али ја у истини знадем да у свакој ријечи српској, коју ћу штити оли писати, сасријетићу, Спиро, име твоје.
Искрица I
Како птица љубовна приправља у прољеће гњездашце својим птичицам, и купи перје и сламу, да лакше леже мале своје, које није она још видила; тако ја из далеких земаља, из страњских књиженства, из различитих језика купим ћућења и гласе и складања, да би могао милу браћу надахнути пламеном љубави. Различност помаже нам да боље чујемо јединство [Знање разних језика и познавање разних народа олакшава схватање јединства човечанскога. (Томазео, велики патриота талијански, љубио је уједно не само наш народ из кога је сам поникао, већ и остале народе. Он беше чедо високо идеалистичкога талијанскога покрета. Гарибалди почиње своју сјајну епопеју борбом за слободу јужно - америчку а довршује је одбраном Француске отаџбине; његови другови боре се по херцеговачким кршевима. Тако и Томазеово срце, поред све дубоке преданости талијанским идеалима, бије љубављу и према целом човечанству; у њему поред патриотскога осећања има и хришћанског космополитисма).], како из складногласја многих гусала излази савршенија умилност и чишћа. Језици су човјечански као лире које заједно звоне и шаљу к небесим глас пукâ желећих отаџбину рајску. Може један језик да се с другим не мијеша и да се не штети [Језици, који различитошћу чине светску армонију, треба да остану чисти, не кварећи се узајамно (као што су се у Далмацији српски и талијански у говору градском мешали и кварили).]; као сестре дјевице које се љубе с чистим цјеловима; као стабла очишћена која не засјењивају један другог, а гору украсују; као бистри поточићи жуборећи сваки у своме тијеку и наквасивајући равнину.
Знам да је велико дрзновање моје, да почињем писати у језику, с којијем једва почео сам зајекивати. Тешко ја ријечи налазим, да оно изречем што имам у срцу; али вилу словинску чујем гди говори знаменитим гласом души мојој. [Али ми души значајно говори словенска вила (те под њеним дахом пишем). — Јамачно под утицајем талијанским, а можда и као остатак из старине, у Далмацији се по многим крајевима (па тако и у Томазеову Шибенику) одржавало, као народно име, словенско, док се име српско или хрватско губило.] Далмацијо драга [Писац намењује у главном ово дело Далмацији, у којој је рођен, те има пред очима нарочито њене прилике и потребе, али врло често изађе из њених граница те обухвати цео српски народ, понекад и све Словене, особито јужне, па и цело човечанство.], живот властит теби није никада био [Никад ниси била своја, самостална, ниси својим животом живела. Ни етнографски ни политички ни географски никад Далмација није била засебна целина. Она је просто приморје садашње Босне, Херцеговине и Црне Горе, с којима је увек имала и једно исто становништво. Али је од њих (цела или делови јој) одвлачена и отрзана са запада спољашњим историско-политичким силама, најпре римском и римско-византинском, па млетачком, на послетку француском и аустриском, те су ове уносиле у њу и туђе, своје, етнографске елементе: латинско-талијанске. Тако отргнута од свога природнога залеђа, Далмација је везивана и стапана с осталим владавинама својих господара.
Политичко-административном целином, каква је данас, постала је тек у аустриско време, после 1814. године.]; јур {јур — већ} од много си времена вучена за колима других народа. [Као што су грчки и римски победиоци вукли или водили за својим колима побеђене непријатеље, тако и тебе од давна вуку за туђим колима, тј. под туђом си влашћу (поједини делови или цела Далмација беше, када оставимо на страну што је била део сродних најпре илирских а после српских и хрватских држава, не само под влашћу држава споменутих у напомени пред овом него и под влашћу Фрушком (франачком), угарском, напуљском и османлиском).] Радо би ја умро [Радосно бих дао живот за тебе.], кад би ти мого оставити споменку љубави моје, кад би се мого уфати да ћега бити прстен златних верига, које ваља да слободно [А не силом туђинског оружја.] свежу све кћери словинске матере наше.