Насловна

Ђеврске су село на југозападу Буковице. Смјештене су на добром географском положају, уз жељезничку пругу Книн-Задар и путне правце из Книна за Задар, Шибеник и даље за Сплит. Кистање су удаљене 12 километара сјевероисточно, Бенковац је удаљен 25 km, Скрадин око 22 km, Книн 36 km, Шибеник 44 km, док је Задар удаљен 66 km од Ђеврсака.

Село припада општини Кистање у Шибенско-книнској жупанији, док је раније администативно припадало општини Книн. Почетком XX вијека, и касније све до 1950-их година, Ђеврске су биле у оквиру котара Шибеник.

У Ђеврскама се налази православна Црква Светог пророка Илије из 1537. године, као и школа која се спомиње још 1848, 1876. и 1900. године као нижа мушка двогодишња основна школа. У овој школи је својевремено учитељевао и највећи писац далматинских Срба, Симо Матавуљ.

Први помен села и порекло имена

У селу Ђеврске налази се православна црква посвећена Светом пророку Илији, подигнута и освећена 1537. године, у доба османске власти у Книну и северној Далмацији (Турци су држали Книн од 1522). Чињеница да је у том периоду подигнута црква говори да је насеље већ постојало, и да је било довољно бројно да има своје сабирно место за богослужење. Ипак, у то време село се не помиње под данашњим именом, нити је заведено у османском дефтеру из 1550. године.

Назив села Ђеврске везује се за угледну породицу Ђеврсковић, која је живјела у овом крају у другој половини 16. века. У раду Кристијана Јурана забележен је податак да се 1590. године у Ђеврскама помињу Радан Павловић и кнез Никола Ђеврсковић (Geuerschouich), conte di detta villa – „кнез реченог села“ Kristijan Juran : „Morlaci u Šibeniku između Ciparskoga i Kandijskog rata (1570–1645)“, 2015.. Ово је уједно и први познати писани помен села под данашњим именом, али и потврда да је оно настало управо по породици Ђеврсковић у другој половини 16. вијека.

Породица Ђеврсковић се помиње и касније у низу извора. Тако Јуран наводи да су 1641. године, након што је скрадински муслиман Алага Мустафић дао јемство за њихове дугове, из затвора избављени Милан Ђеврсковић и Лука Казијић из Ђеврсака. Бошко Десница бележи да је 21. јуна 1671. године, у време након Кандијског рата (1645–1669) када Млечани учвршћују власт у Далмацији, харамбаша Смољан Ђеврсковић био један од представника православних Морлака у спору са трећередцима у околини Задра Десница, Б. (1950). Историја котарских ускока 1646–1684, свеска I. Београд: Српска академија наука. Касније, у време Великог бечког рата, 27. децембра 1686. године помиње се Осман Ђеврсковић као ћехаја (заповедник у османској војсци), предводник чете коњаника из Книна у пљачкашком походу код Перушића Десница, Б. (1950). Историја котарских ускока 1684–1749, свеска II. Београд: Српска академија наука.

Презиме Ђеврсковић вероватно потиче од личног имена Гервасије (Ђервасије, Ђеврасије), које се среће у средњем веку, између осталог и у Дубровнику. Познат је и пример Гервасија, игумана Хиландара с краја 13. и почетка 14. века. Док је ово име данас ишчезло из народне употребе, задржало се као ретко монашко име.

Географија

Ђеврске су смјештене на крајњем југозападу Буковице, којој првенствено природно припада. Село са сјевера омеђава Зечево, а са југа и запада редом Брибирска Главица, Планченик, Дивич и Челинка. Ђеврске су ипак поред те припадности свој развој у многоме везале за Книн, за насеља Срадинског и Шибенског залеђа, али и за бенковачке Равне Котаре.

Ђеврске обухватају шест мјесних заједница и то редом: центар Ђеврсака, Ђеврске село, Горње поље (чине га Тошићи и Ћакићи), Ножица, Горњи Лежаићи и Крњеуве (чине их Шарићи и Гњидићи). Свој развој и уопште друштвени живот су везала и села Гошић и Зечево, а у нешто мањој мјери и села Вариводе, Какањ и Смрдеље.

По својој структури села су чисто динарског типа, а по распореду кућа присутна су два типа, тзв. друмски и раштркани. Смјештена су уз главне саобраћајнице, али и на ободима крашких поља, на ивицама крашких депресија, мада сама поља у околини Ђеврсака, не по величини, већ по саставу тла, попримају особине поља у Равним Котарима, а далеко одударајући од поља у околини Кистања и Буковици.

Демографија

У следећој табели су дати подаци о броју становника од 1857. до 1953. године Државни завода за статистику Републике Хрватске: Насеља и становништво РХ од 1857-2001. године, Загреб, 2005:

Према попису из 1991. године, Ђеврске су имале 836 становника, од чега 817 Срба, 3 Хрвата, 3 Југословена и 13 осталих. Према попису из 2011. године, број становника је опао на 293. У наредној табели су наведени подаци из пописа становништва опредељених по народностима, вршених у ФНРЈ, односно СФРЈ од 1961. до 1991 Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ, попис становништва 1961. године.Савезни завод за статистику и евиденцију СФРЈ, попис становништва 1971. године.Савезни завод за статистику и евиденцију СФРЈ, попис становништва 1981. године.Савезни завод за статистику и евиденцију СФРЈ, попис становништва 1991. године.:

Презимена из Ђеврсака

Економија

Центар мјеста, као и главна саобраћајница, пројектовани су за вријеме француске и аустроугарске управе Далмацијом у 19. вијеку. Сама асфалтна подлога је постављена послије Другог свјетског рата. Тада је изграђена и амбуланта, мјесни уред, пошта и Задружни или Дом Културе, а нешто касније 50-их година, жељезничка станица. Телефонски прикључак су имале само наведене зграде и установе, као и школа.

Ђеврске су у послијератном периоду, захваљујући углавном вољи челних људи партије на власти, привредно и економски запостављене. Ово је потрајало све до 1983. године, када је обновљен рад Пољопривредне Задруге Ђеврске Борислав Шарић, Буковица и Котари ; Београд (1998), Завичајни клуб Ђеврсачког краја "Сава Бјелановић", Cobiss.sr-id: 132680967, основане још 1903. године под именом "Српска земљорадничка задруга" (регистрована 1904. године) Стијепо Обад, Далматинско село у прошлости : (од средине) осамнаестог стољећа до првога свјетског рата); Сплит (1990) Логос..

Пред сам почетак кризе, у Ђеврскама је било десетак самосталних трговачких радњи, неколико угоститељских објеката, двије меснице, сеоски млин, двије приватне творнице (у изградњи) и већ поменута Пољопривредна Задруга, које је запошљавала више од 120 људи из свих околних села [6].

Образовање, култура и спорт

Ђеврске је имало школу 1845. године, која је 1880. године била привремено затворена због недостатка учитеља у Далмацији [7].

Основна школа, која је носила име Саве Лежаића, одгојила је многе генерације ђака. Број ученика у осам разреда 1975/1976. године је био већи од 250, а 1983. тек око 150. Школа је запаљена 1995. године.

Првобитно је "стара школа" била у близини Цркве Светог Илије, а потом у учитељским становима, да би нова била саграђена на национализованом имању Душана, Живка и Божидара Шарића, одмах након Другог свјетског рата.

Ђаци са учитељем испред школе у Ђеврскама, 1904. Фотограф: др Радивоје Симоновић Богдан Шекарић (2019), Фотографије др Радивоја Симоновића. Књига друга – Велебит. Нови Сад..

Игралиште иза основне школе је добило асфалтну подлогу 80-их година, а године 1983. школа је изгубила статус основне школе и постала подручна у односу на Кистање, захваљујући углавном, мјештанима околних пет села и вољи партијских челника у крају.

У животу млађе популације, 70-их и 80-их година, видно је мјесто имао диско-клуб у Задружном дому, у сали са "косим подом", на далеко познатој и једно вријеме водећој у овом дјелу Далмације. Активно је било и КУД "Душан Ардалић-Дулцин" [6].

Знаменити Ђевршчани

• У Ђеврскама су рођени Сава Бјелановић и Владимир Ардалић.

Галерија

Напомене

1. нп.1 За 1869. подаци су садржани у попису за насеље Зечево.

Референце