Кула Синобадуша је историјско утврђење у Карину (Далмација). Њена локација се, по свему судећи, налазила у склопу ширег комплекса рушева каринског утврђења, као једна од кула, у троуглу између: самог утврђења (Castello di Carin) на југоистоку, односно данас видљиве градине Миодраг, цркве Светог Марка на југозападу у засеоку Шуше, и некадашњих манастирских поседа поменутих под именом Клоштр (ragioni di Clostar), који се највероватније поклапају са локацијом данашњег фрањевачког самостана на североистоку. У турским документима из друге половине 17. века помиње се као кућа диздара, а затим у млетачком акту инвеституре из 1670. године као рушевна кућа, када је припала Франческу Соринију из Задра.
Након ослобођења Карина од Османлија 1684. године, млетачки провидур Доменико Моћениго је 1. јула исте године доделио ову кулу Јовану Синобаду, војном старешини који се истакао у борбама против Турака и довео више породица из Модрина Села да населе крај. Остаци куле су били видљиви у првој половини 20. века када у писму из 1933. године, писац и историчар Бошко Десница наводи да поседује фотографију куле Синобадуше. По архитектонским обележјима описана је као типична котарска кула, односно камена грађевина на више спратова, са пушкарницама, намењена војној одбрани.
Карин под османском влашћу
У периоду османске управе (1527–1684), Карин је представљао погранично упориште Османског царства према млетачким поседима у Далмацији. На простору града Турци су изградили мању утврду — Каринску тврђаву (Karin-kale), која је била саставни део одбрамбеног система Клишког санџака, тачније казе Искрадаин (Скрадин).
Према пописима војних утврђења, Карин је био сврстан међу улафели-кале, односно тврђаве са сталном плаћеном посадом, у којој су службу обично вршили јаничари. На челу такве посаде налазио се диздар, заповедник тврђаве. Према османским документима из друге половине XVII века у Карину је постојала кућа или кула диздара, односно утврђени објекат који је служио као војна и административна база. Управо та грађевина вероватно представља језгро објекта који ће након османског повлачења бити познат као кула Синобадуша Османски архив (Başbakanlık Osmanlı Arşivi). (2005). Сумирани пописни дефтери (İcmâl Tahrîr Defterleri) за херцеговачки, босански и извoрнички санџак. Анкара: Државни архив Турске.
У турским изворима се помиње и "Varoş-ı Karin" што се односи на постојање организованог цивилног насеља испод утврде, са тржницом и верским објектима. Поред исламских обележја, попут три џамије и караван-сараја (хана), млетачки извори приликом освајања 1684. бележе и присуство хришћанских објеката, као што су црква Светог Марка и поседи које носе назив Клоштр, што указује на стари манастирски феуд Десница, Б. (1950). Историја котарских ускока 1646–1684, свеска I. Београд: Српска академија наука.
Сами османски архиви потврђују живу дипломатску и војну преписку између босанских паша и млетачких провидура. У писму из 1675. Мехмед-бег Атлагић, османски заповедник Книна, обавештава провидура Марина Зорзија да се кршћанско становништво око Земуника, Поличника и Ислама служи земљом уз сагласност османске власти.
Инвеститура Франческа Соринија из 1670. године
Након завршетка Кандијског рата 1669. године, Карин је привремено прешао под млетачку контролу. У јеку рата, Карло Бења је запалио Каштел, који је у том тренутку био под турском управом. Према запису Милорада Савића, и данас се у остацима тврђаве виде нагорели камени блокови као сведочанство тог догађаја. Након повлачења Османлија, Млетачка Република је почела процес обнове и поделе напуштених поседа. Млетачке власти су 14. септембра 1670. године издале акт инвеституре Лодовику Бењи, вероватно члану исте породице која је током рата учествовала у паљењу Каштела. Њему је поверен Каштел с намером да га обнови и стави у функцију у складу с млетачким интересима Савић, Милорад. Бенковац пријатељима: мала монографија. Књ. 2. Задар: Вијеће српске националне мањине Задарске жупаније, 2012. ISBN 978-953-57139-0-6..
Касније исте године, млетачка власт у Клису је 20. новембра 1670. издала акт инвеституре, којим је млетачки провидур даровао Франческу Соринију, јавном службенику задуженом за војну опрему у Задру, земљишни посед и једну напуштену кућу која је раније припадала каринском диздару, османском заповеднику тврђаве у Карину. Према тумачењу Бошка Деснице, ова напуштена кућа одговара објекту данас познатом као Кула Синобадуша. Реч је уједно о најранијем документованом случају преласка власништва над тим објектом у руке млетачких поданика. У оригиналном акту стоји:
(Omissis)... concedemo a Francesco Sorini munitioniere publico di Zara, campi padovani di terra doicento, con una casa scoperta hora muracca, fu del disdar di Carin, situato il tutto tra Clostar, e Carin territorio di Nona, fra questi confini cioè, da Scirocco le ragioni del Castello di Carin, da maistro la compagna di S. Martin, da Garbin la chiesa di S. Marco, et da bora le ragioni di Clostar. (Clissa, 20 nouembre 1670. – Zadarski stari arhiv, Spisi Barbaro, knj. II, стр. 218–237; 182 Zadar, 1. фебруар 1671.)
Превод:
(Изостављено...) Дарујемо Франческу Соринију, јавном службенику за војну опрему у Задру, двеста падованских кампова земље, са једном кућом без крова, сада у рушевинама (muracca), која је припадала диздару из Карина, а све се налази између Клоштра и Карина, на територији Нина, у следећим границама: са југоистока земљиште каринског замка, са северозапада имање Светог Мартина, са југозапада црква Светог Марка, а са североистока земљиште Клоштра.
Дарована имовина обухватала је 200 кампи земље (73 хектара) [нп. 1], као и један грађевински објекат у рушевном стању („muracca“) који је припадао турском диздару. Локација је прецизно одређена у оквиру територије Нина, са јасно наведеним границама:
- са широкоа (југоисток) [нп. 2]: земљиште каринског замка (chiesa di S. Marco),
- са маестра (северозапад): поља Светог Мартина (compagna di S. Martin),
- са гарбина (југозапад): црква Светог Марка (chiesa di S. Marco),
- са боре (североисток): поседи Клоштра (ragioni di Clostar).
Овај акт документује постојање конкретне куле или куће диздара у Карину у време када су се Турци повукли, а локални објекти прелазили у руке млетачких службеника. Иако нема доказа да је Сорини ову рушевину обновио или користио, документ представља први познати прелаз власништва над овим објектом од османске власти ка млетачкој управи.
Петар Синобад као кнез и капетан
Први конкретни трагови породице Синобад у млетачком делу Далмације односе се на Петра Синобада, који се у изворима помиње као кнез Ражанца Синобад, Милош (2000). Племе Синобад (на језику: (језик: српски)). Београд: Српско културно друштво „Зора“ Книн-Београд. COBISS.SR-ID 160319495. и капетан Будина код Поседарја [2]. Породица Синобад се, према свему судећи, у том крају појављује током Кандијског рата (1645–1669), када су многе српске породице из Османлијом контролисане Буковице прелазиле на млетачку територију. Њихово раније порекло вероватно води из области у близини данашњег Модриног Села. У периоду Кандијског рата Петров син Митар се истакао у војним операцијама на страни Млетака, и за њега се везује породични грб, који је, према свему судећи, усвојен као знак истакнуте војне службе и угледа. Функције кнеза и капетана које је Петар Синобад обављао такође говоре о томе да је већ у том раном периоду његова породица стекла одређени углед и поверење млетачких власти.
Сукоб са Митровићима: страдање породице и почетак Јовановог успона
У пролеће 1684. године, породица Синобад доживљава тежак ударац — убиство Петра Синобада и његовог сина Митра. Према званичним млетачким документима, за злочин је био одговоран Илија Митровић, брат чувеног сердара Стојана Јанковића, уз подршку својих људи из Будина и Поседарја. Архивски запис из Задра од 7. априла 1684. године наводи:
„Ci viene humilmente esposto in nome di Vucossav Radinovich, Zuanne Radmilovich, Simon Vuccevich, Guozden Vuccevich, Martin Suscovich, Giovan Novcovich, Nicolo Vuccevich et Giovan Sinobad, figlio del quondam Periza ultimamente interfetto, che appresso Ilia Mitrovich, fratello del kavalier Gianco, et suoi compagni habitanti parte a Budin e parte a Possedaria, si attrovino diversi et molti effetti cosi di ragione dell heredità del detto interfetto, come delli altri prenominati, cioè animali castrati, pecore et agnelli habiti da homo e da donna, arme da fuoco e taglio, fornimenti da cavallo, instrumenti rurali et altre massericie di casa, il tutto trattenuto di fatto et privata autorità dal detto Mitrovich e compagni.
Comettemo però al detto kavalier Janco et alli giudici e capitani di Budin e Possedaria che in termine di giorni tre debbano obbligar tutti che avessero di effetti delli sopranominati, quelli restituir alli loro padroni, commettendo d' avantaggio al detto kavalier Gianco, Illia suo fratello et altri suoi compagni non molestar con fatti ne parole li nominati nel presente mandato et loro domestici ne ingerirsi ne loro haveri e sostanze, ma lasciarli vivere in pace in pena ecc. Zara, 7 aprile 1684.“ (Zadarski stari arhiv, Spisi Donato, knj. I, стр. 337)
Превод:
Са дужном понизношћу нам је саопштено у име Вукосава Радиновића, Јована Радмиловића, Симона Вучевића, Гвоздена Вучевића, Мартина Шушковића, Јована Новковића, Николе Вучевића и Јована Синобада, сина покојног Перице који је недавно убијен, да се код Илије Митровића, брата витеза Јанка, и његове дружине који живе делом у Будину а делом у Поседарју, налазе разна и бројна добра која припадају како заоставштини поменутог убијеног Перице, тако и осталим горе наведеним лицима: кастрати, овце и јагањци у власништву мушкараца и жена, ватрено и хладно оружје, коњска опрема, пољопривредни алати и друга домаћа покретна имовина, све то задржано противправно и самовољно од стране поменутог Митровића и његових људи.
Налажемо, дакле, наведеном витезу Јанку, као и судијама и капетанима Будина и Поседарја, да у року од три дана обавежу све који поседују имовину горе наведених лица да је врате законитим власницима. Уз то се витезу Јанку, његовом брату Илији и њиховим саборцима изричито забрањује да речима или делима узнемиравају лица поменута у овом налогу, као и њихове укућане, или да се мешају у њихову имовину и поседе, већ да им дозволе да живе у миру – под претњом прогонства, затвора, галере, па чак и смртне казне.
Архивски запис из Задра од 18. априла 1684. године наводи:
„Ci viene humilmente rappresentato per nome di Zuanne Sinobad, che essendogli state incendiate da alcuni di Budin le sue case, tolti gli haveri et ammazzati il padre et un fratello e che li giorni decorsi essendo andato un suo zio a coltivar le terre che servir devono per sostentamento ala sua famiglia, non gli é etato permesso di fare da persone di Budin, inquiete, dipendenti e compagni di Ellia Mitrovich, mentre coll' armi alla mano lo fecero desistere dalla cultura, commettemo pero a Illia Mitrovich, Vuch Culich, Pelar Smirich, Boxe Ostraevich, Dragich Matich, Radan Matich, Nicola Varhes e Sangulin Barichievich che non debbano in modo alcuno per se ne per interposte persone inquietar il predetto Sinobad nel pacifico godimento delle sue terre in pena di bando, prigione galera et anco della vita. In quorum fidem. Zara adi 18 aprile 1684.“ (Zadarski stari arhiv, Spisi Donato, knj. I, стр. 338)
Превод:
„Са дужном понизношћу нам је саопштено у име Јована Синобада да су неки из Будина запалили његове куће, отели имовину и убили оца и брата; и да је претходних дана његов ујак отишао да обради земљу која треба да обезбеди издржавање његове породице, али му то није дозвољено од стране људи из Будина, немирних припадника дружине Илије Митровића, који су га под претњом оружја натерали да одустане. Стога наређујемо Илији Митровићу, Вуку Чулићу, Пелару Смирићу, Бошку Острајевићу, Драгићу Матићу, Радану Матићу, Николи Вархесу и Сангулину Барачијевићу да ни сами ни преко других не смеју да ометају наведеног Синобада у мирном уживању своје земље, под претњом прогонства, затвора, галере, па чак и смртне казне“.
Поред убиства, млетачки извори бележе и паљење кућа Синобада, отимање имовине и спречавање преживелих чланова породице да обрађују своју земљу. Посебно је забележено да су Илијини људи наоружани отерали Јовановог ујака са обрадивих поседа, што је изазвало интервенцију млетачких власти. Као одговор, провидур у Задру је 18. априла 1684. издао наређење у коме се забрањује даље узнемиравање Јована Синобада и позива на повраћај отете имовине. Забрана се односи на Илију Митровића и његове људе. Упркос овом насилном удару, Јован Синобад успева да заштити своју породицу и позиционира се као утицајна личност, чиме почиње његов успон. Млетачке власти у њему све више препознају поузданог савезника, што ће већ неколико месеци касније резултирати доделом земљишта и куле у Карину.
У писму свом рођаку Владану Десници из 1933, Бошко Десница наводи податке који се тичу Синобадуше, а које је могуће ставити у везу са догађајима документованим у млетачким изворима из априла 1684. године Десница, Б. (1933). Писмо Владану Десници, Обровац, 15. децембар 1933. У: Десничин епистолар, св. 1: 1910–1945, Архив Владана Деснице.:
„ ... Имам и једну фотографију Синобадуше у Карину, која је била прије кула каринског диздара, а 1648. дарована Јовану Синобаду (коме је Илија Митровић убио ћаћу Перицу и брата Дмитра и присиљио га да се из Будина исели у Модрино село, одакле је довео у Карин садашње Каринјане). Интересантна је јер мислим да је тип котарских кула.“
Међутим, у овом писму има више нетачности које треба исправити на основу доступних историјских извора:
- Година даровања: Није 1648, већ 1684. године, након ослобађања Карина, што је потврђено у горе наведеним документима из архива у Задру заведеним под датумима 7. и 18. априла 1684. године.
- Одговорност за смрт Петра Синобада: Није утврђено да је Илија Митровић био непосредни убица, већ само одговоран за убиство.
- Идентитет убијеног брата: Име Дмитар се не помиње у архивским документима. Поуздано је забележен само Петар Синобад и његов син, без спомињања имена. Претпостављени „Митар“ као учесник Кандијског рата сигурно би био именован у службеним списима да је у питању исто лице.
- Порекло и кретање породице: Тврђење да је Јован „присиљен да се из Будина пресели у Модрино село“ није утемељено. Вероватнији сценарио је да је породица раније дошла из Модриног села у Ражанац и Будин, и да је Јован предводио ново насељавање у Карин. Породица се одатле сели у Книнско Поље по ослобођењу Книна.
Ове исправке не умањују значај саме белешке о фотографији куле Синобадуше, али указују на потребу да се породични наративи критички сагледају у светлу историјских извора.
Јованове заслуге: ослобођење Карина и додела куле
Убрзо након трагичног губитка оца и брата, Јован Синобад се истиче као вођа од поверења у служби Млетака. Почетком Великог бечког рата (1683–1699), током офанзиве млетачке војске у Далмацији, Јован са својим људима учествује у ослобађању Карина 1684. године и потом насељава Карин породицама из Модрина Села. Према више извора, током ове операције показао је посебну храброст, што му је донело наклоност провидура Доменика Моћенига, који је руководио војним акцијама у том подручју.
Као награду за заслуге у борби и у циљу стабилизације новоосвојеног простора, провидур Моћениго је 1. јула 1684. године доделио Јовану Синобаду рушевну кулу у Карину, која је до тада била позната као кућа каринског диздара. Тај објекат, који се већ помињао у акту инвеституре из 1670. као „кућа у рушевинама“ (muracca), улази од тог тренутка у власништво породице Синобад. Народна традиција је касније ту кулу прозвала „Синобадуша“, а сам објекат се описује као типична крајишка кула са више спратова и пушкарницама, какве су подизане у пограничним зонама у 17. веку.
Јован Синобад и Завиша Јанковић у освајању Книна
Иако је породица Синобад била у директном сукобу са Илијом Митровићем, братом чувеног сердара Стојана Јанковића, архивски подаци показују да не постоји трајни породични раскол између Синобада и Јанковића. Напротив, убрзо након трагичних догађаја из 1684. године, Јован Синобад сарађује са Завишом Јанковићем, другим братом Стојана и Илије, у важним војним акцијама унутар млетачке војске. Синобад се помиње као један од команданата морлачких одреда у Морејском рату / Великом бечком рату (1686–1688), који заједно са Завишом учествује у ослобађању Книна, стратешки најважнијег утврђења у унутрашњости Далмације.
Судбина куле након Синобада
По ослобођењу Книна и по завршетку рата, Јован Синобад је добио поседе у Книну, где се породица Синобад потом насељава и задржава до данашњих дана. Кула у Карину је, према свему судећи, након тога изгубила функцију, али је као грађевина и топоним наставила да живи у народном сећању под именом Синобадуша.
У каснијим изворима, посебно у млетачком катастру из 1709. године, у близини саме куле и данашњег ушћа Каришнице, помињу се припадници породице Шушић, у засеоку Шуше. Према подацима из тог катастра, у селу су живели Лука Шушић, син покојног Радивоја, и Јован Шушић, син покојног Стојана. Породица Шушић је у више историјских радова повезивана са Синобадима јер обе породице воде порекло из области Покрвеника и Угарака. Занимљиво је да се у самом засеоку Шуше налазе рушевине старе цркве из 11. века, као и трагови утврђења (попут Миодраг градине и Шушине куле). Није искључено да су потомци или сродници Синобада наставили да живе у близини некадашње куле Синобадуше, али и да је сам назив „Синобадуша“ остао као топонимски траг без наставка породичне линије на самом месту.
Године 1841. сачињен је архитектонски цртеж стања тврђаве („Каштела“) у месту под именом Градина. Цртеж, сачињен тушем по пропорцијама оригиналног објекта, је потписан од стране O. Rubuch (потпис нечитак), са датумом 4. април 1841. и назнаком да је обрађен у Обровцу (Obbrovazzo). У њему се наводе архитектонски детаљи тврђаве, међу којима и опис главне куле која је у том тренутку била у рушевинама, али је очувала карактеристичан полукружни свод са отвором за вертикалну комуникацију. Поменуто је да је исту архитектонску одлику, полукружни свод унутар квадратне куле, имала и кула Синобадуша у Карину [3].
Препоручено читање
Напомене
[нп. 1] У Млетачком катастру за подручје Далмације из 1709. године, користио се посебан систем мерења површине земљишта заснован на такозваном падованском кампу. Према том систему: 1 кампа ≈ 3.655 m² = 4 кварте = 840 тавола, 1 кварта ≈ 914 m² = 210 тавола и 1 тавола ≈ 4,3524 m².
[нп. 2] У млетачким земљишним актима стране света се често означавају по именима ветрова, што је било уобичајено у медитеранској и поморској традицији. Тако се уместо кардиналних праваца користе: Југо (Scirocco) – југоисток, Маестрал (Maestrale) – северозапад, Гарбин (Garbin) – југозапад, Бура (Bora) – североисток. Ови називи ветрова су коришћени као просторне одреднице у описима међа поседа, утврђења и села, као што је случај у акту инвеституре из 1670. године за посед у Карину.