Угарци су били средњовековно племе у Херцеговини са матицом у области Љубиња, а као заједница се у 16. и 17. веку јављају у Буковици у Далмацији, у области познатој као Згарци. Њихова насеља Угарци, Ждријеловићи, Влашка и Домашево, смештена између Љубомира и Билећких Рудина, представљала су језгро њихове племенске и сточарске организације. Из тог изворишта, током 15. и 16. века, бројне породице су се иселиле ка западној Босни, Лици и северној Далмацији. Угарци се помињу у више историјских извора, од дубровачких докумената, преко османских дефтера, до млетачких архива. Из ове заједнице потичу родови као што су Мудрокапићи, Влатковићи, Цетињанини, Сушићи (Шуше), Хераковић (Ераковићи), Синобадовићи (Синобади) и други, док се припадници ових родова у различитим изворима јављају као катунари, примућури, харамбаше и кнезови. Њихово присуство је документовано у Босанском Грахову, Покрвенику, Модрином селу, Биовичином селу, као и у Попини и Зрмањи. Историјски и генеалошки подаци указују на јасну повезаност ове заједнице са херцеговачким пореклом, што је нарочито значајно за разумевање насељавања и развоја породица у Далмацији, Лици и Западној Босни.
Према племену Угарци названо је село Угарци, смештено у источном делу Херцеговине, у близини града Требиња. Село припада месној заједници Љубомир, чије је седиште у месту Баре, а у оквиру које се налазе и насеља као што су Домашево, Угарци-Подосоје, Ждријеловићи и друга. Угарци су окружени типичним херцеговачким пејзажом, са брдима, кршевитим пределима и плодним пољима.
Поријекло имена Угарака
Порeкло њиховог имена није потпуно разjaшњено и постоји више тумачења. Истраживачи су предложили лингвистичка, топонимска и етнонимска обjaшњења, односно да назив „Угарак“ потиче од словенске речи за спаљену земљу или жар, од географских назива у босанско-херцеговачком подручју, или пак од назива за друге народе (нпр. Угри = Мађари, или Бугари).
Лингвистичка етимологија: „угар“ као спаљена земља или жар. Једно објашњење везује име Угарака за ријеч угар, која у старом словенском и народном језику означава необрађено (нагоњено) земљиште остављено да се одмори, често након спаљивања растиња ради стварања пашњака. У том контексту, угариште је њива или крчевина која се намјерно спали па остави једну годину да мирује и зарасте травом како би служила за испашу стоке. Оваква пракса “крчења и спаљивања” шуме била је позната сточарима на Динаридима и могла је бити карактеристична за начин живота влаха. Сама ријеч „угарак“ у народном говору значи згариште, жара или угљенисани комад дрвета, односно оно што остане када дрво гори а не сагори до краја Ivica Gusić, Filip Gusić : „Rječnik Dalmatinske zagore i Zapadne Hercegovine“. Према томе, назив катуна Угарци могао је првобитно означавати “оне који пале угаре” односно који спаљују растиње да би створили пашњаке.
Топонимска повезаност: ријека Угар, Угарци код Пожеге у Славонији и друга мјеста. Према расположивим подацима, заједница Угарака у Херцеговини је постојала прије него што су топоними Угар (ријека) и Угарци (село) ушли у употребу. Ријека Угар је добила име тек у 16. вијеку као одраз угарско-османске границе Dinarsko gorje – Rijeka Ugar, док се село Угарци у Славонији по имену појављује тек почетком 18. вијека. Ниједан од ових топонима, према томе, не може се документовано сматрати извором имена за херцеговачке Угарке. Напротив, чини се да је назив племена постојао раније и могуће да је послужио као језички коријен за касније географске називе, или је једноставно настао независно на основу заједничког значења ријечи угар/угарак.
Веза са етнонимима, Угри (Мађари). Треће могуће тумачење посматра име Угарака кроз призму етнонима, односно назива народа. У средњем вијеку словенски извори су ријечју Угри означавали Мађаре. Историјски гледано, у 14. вијеку забиљежене су миграције влашких заједница из разних крајева у Хум: помињу се групе пристигле са југа из Тесалије (област у средишњем делу данашње Грчке), али и са сјевера, из окриља угарске државе Ivan Mužić : „Vlasi i starobalkanska pretkršćanska simbolika jelena na stećcima“, 2009. Могуће је да су Угарци били на неки начин повезани са Мађарима, било кроз етничко поријекло, боравак у угарским крајевима или политичко покровитељство, али таква веза остаје на нивоу претпоставке, без јасније потврде у сачуваним изворима.
Топоними повезани са Угарцима
Име племена Угарци оставило је трага у топонимији источне Херцеговине, Босанске Крајине и Далмације. Један од најјаснијих примера је село Угарци смештено северно од Требиња на обали реке Лонџе. Према попису из 1991. године, у селу је живело 65 становника. Ово подручје је богато археолошким и културним наслеђем. На територији села налазе се три локалитета који су уврштени у привремену листу националних споменика Босне и Херцеговине:
- Локалитет Сушићи са праисторијском хумком и стећцима,
- Некропола Љескова главица, такође са стећцима, карактеристичним средњовековним надгробним споменицима,
- Црква Светих арханђела Михаила и Гаврила.
Други значајан топоним повезан са племеном Угарци је село Угарци, смештено у општини Босанско Грахово. Назив села Угарци директно је повезан са истоименом заједницом. Први писани траг који сведочи о присуству Угарака на овом локалитету потиче из 1601. године, из документа млетачког архива (50/II, a, 9v), у ком се помиње Вујица Раичевић као „Vuica Raičević dalla villa de Ugarach de Grahouo“ и Милак Кордић, такође из истог села.
Трећи топоним повезан са заједницом Угарака је област Згарци у северној Далмациј у коме су у 17. веку били насељени Угарци. Област Згарци обухвата више села, међу којима су: Биовичино Село, Колашац, Нунић и Модрино Село.
Црква Светих арханђела Михаила и Гаврила
У селу Угарци код Требиња налази се црква Светих архангела Михаила и Гаврила Требиње кроз историју (блог). „Од Дубровника до манастира Дужи.“, 25. новембар 2018.. Према предању, садашња црква је изграђена у 18. или 19. веку на темељима старије светиње, која је такође била посвећена истом свецу. Тачна година изградње није позната, али континуитет посвећења указује на дугу традицију поштовања Светог Михајла у овом крају.
Црква је везана за више родова који потичу из села Угарци и околних насеља, као што су Лечићи, Ћуци, Сушићи и Риђешићи. Сви ови родови славе Аранђеловдан, што упућује на заједничко духовно наслеђе и могућу повезаност са истом предачком групом. На основу доступних података и генетичких истраживања, сматра се да ови родови вероватно припадају истом генетичком роду као и племе Угарака.
Угарци у дубровачким архивима
Презиме Угарчић се први пут помиње 28. јула 1326. године у дубровачким архивима, где се спомиње извесни Михајло Угарчић (Vgarcich) у документу Diversa Cancelariae I, f. 87. Овај податак је навео историчар Владимир Ћоровић у часопису "Прилози проучавању народне поезије" из 1938. године Владимир Ћоровић у часопису : „Прилози проучавању народне поезије“ из 1938. године. Према наводима Константина Јиречека, у дубровачким изворима се помиње Костадин Угарчић из Невесиња 1355. године, што представља први познати траг о Угарчићима на простору Херцеговине Константин Јиречек : „Историја Срба“, књ. I (до 1537), Београд 1952, стр. 144 (фуснота 15).
Од 1368. године у изворима се појављују следећа имена повезана са Угарцима: Мерген Братојевић, Брајко Цуцовић и Борак Угарчић. Године 1405. јавља се и Дубравац Угарчић у спору са дубровачким властима. Угарци као влашка заједница (de Garza vlachos, vlacchi de cathono de Ugarach, de vlacchis Ugarzi) били су смештени на подручју Љубомира и Рудина Dinarsko gorje – Bilećke RudineEsad Kurtović: „Seniori hercegovačkih vlaha, Hrvatski institut za povijest“, Zagreb, 2011.. Током 15. века њихово присуство је потврђено у насељима као што су Љубомир (1420, 1455, 1457), Рудине (1409, 1410, 1466) и Љубиње (1477), где се може пратити развој и стабилизација сточарске заједнице.
Обрад Боројевић и обавеза верности војводи Сандаљу Хранићу
Катунар Обрад Боројевић представља једну од најзначајнијих личности међу Угарцима у првој половини XV века. Он се први пут појављује у изворима 1419. године, када заједно са Ненком Крајсалићем, катунаром катуна Бурмаза, у Дубровнику даје свечану обавезу верности војводи Сандаљу Хранићу. У своје име, као и у име своје „фамилије и куће“, Обрад се обавезао да ће до краја живота остати веран војводи, а као гаранцију те верности пристао је да у случају издаје плати казну од 1.000 дуката. Овај акт се тумачи као формално озакоњење преласка катуна Угарака из вазалног статуса према босанском краљу у структуре власти великашке породице Косача. Обрадова обавеза представља важан пример начина на који су велможе попут Сандаља Хранића преузимале контролу над краљевским власима, не само војном силом, већ и кроз правне и политичке институционализације вазалства Есад Куртовић : „Дубравчићи, власи Угарци са подручја Љубомира“ (Историјски часопис LVII, 2008).
Племе Дубравчић као генеалошки траг Угарака
Међу припадницима катуна Обрада Боројевића истиче се породица Дубравчић, чији је родоначелник Дубравац Угарчић. Он се први пут помиње 1405. године, у једном спору са слушкињом у Дубровнику, заједно са сином Цеком, који ће се касније појављивати под именом Кејчин. Дубравац и његови синови: Кејчин, Покрајац, Радивој, Павлица и Влатко се активно јављају у изворима од 1412. до 1457. године, што омогућава ретку реконструкцију вишегенерацијске влашке породице. У различитим приликама они се појављују као јемци у правним документима, поносници каравана, дужници дубровачким трговцима, али и као учесници у пљачкама.
Реконструисан родослов Дубравчића, потомака родоначелника шире заједнице Дубравца Угарчића, показује постојање неколико генерација у периоду од око 1370. до краја 15. века. Документирани подаци сведоче о континуитету породице, која је играла значајну улогу у средњовековној Херцеговини.
Родослов породице Угарчић (14–16. век) са проценом година рођења:
- Дубравац Угарчић (рођен око 1370, помиње се 1405, 1412, 1413)
- Синови Дубравца Угарчића:
- Кејчин (Цеко) Дубравчић (рођен око 1390, помиње се 1405?, 1413, 1419)
- Покрајац Дубравчић (рођен око 1390, помиње се 1412, 1413, 1419)
- Радивој Дубравчић (рођен око 1395, помиње се 1413, 1419, 1420, 1422, 1426, 1429, 1433, 1436)
- Павлица Дубравчић (рођен око 1395, помиње се 1419, 1420, 1423, 1433, 1436, 1457)
- Влатко Дубравчић (рођен око 1400, помиње се 1419, 1420, 1423, 1436, 1442, 1447, 1457)
- Синови Покрајца, Радивоја, Павлице и Влатка:
- Иваниш Павличић (рођен око 1425, помиње се 1457) – син Павлице
- Радивој Влатковић (рођен око 1425, помиње се 1457) – син Влатка
- Владислав Влатковић (рођен око 1430, помиње се 1457) – син Влатка
- Радич Влатковић (рођен око 1430, помиње се 1457) – син Влатка
- Милорад Покрајчић (помиње се 1429) – вероватно син Покрајца Дубравчића
- Станко Покрајчић (помиње се 1436) – вероватно син Покрајца Дубравчића
- Радоје Покрајчић (помиње се 1443) – могући потомак Покрајца Дубравчића
- Радосав Радивојевић (помиње се 1457) – могући потомак Радивоја Дубравчића
Родослов је реконструисан на основу чланка Есада Куртовића „Дубравчићи, власи Угарци са подручја Љубомира“.
Угарци у османским дефтерима
У османском попису Санџака Вилајета Херцеговина из 15. века (1475 - 1477), у нахији Рудине, у џемату Радоње, сина Грубача, забележена је сточарска заједница која је зимовала у местима званим Водене и Крушевица, а летовала на планини Зеленгори. Пописано је укупно 53 домаћинства и 5 посебних домова у којима су живели неожењени мушкарци. Међу пописанима се налази и Радоје, син Угарка Ахмед С. Аличић (прир.) : „Поименични попис Санџака Вилајета Херцеговина“, Сарајево, 1985. стр. 116 - 117. Села Водене и Крушевица налазе се југоисточно од Љубиња, на јужном ободу Љубињског поља Љ. Ј. Михић : „Љубиње са околином“, Љубиње, 1975, стр. 546Топографска карта 625 ТРЕБИЊЕ. Доступно на: https://www.topografskakarta.com/jugo/download/html_100/trebinje_100.html.
Османски извори из средине 16. века пружају податке о Угарцима након њиховог повлачења из Херцеговине услед османлијског освајања Ahmed S. Aličić, Behija Zlatar : „Opširni popis Kliškog sandžaka iz 1550. godine“, 1. izd., 2007.. У попису Клишког санџака из 1550. године помиње се Вукосав, син Вукмана Угарка, као примићур, односно старешина заједнице. Према истом дефтеру, Вукосав је обављао и дужност кнеза у нахијама Зрмања и Попина, које су у то време обухватале део северне Далмације, подручја дуж реке Зрмање и према Велебиту, као и делове данашње источне Лике и западне Босне, у области данашњег Босанског Грахова. На основу ових података може се закључити да су се Угарци, након напуштања својих матичних простора у Херцеговини, населили у пограничним зонама османске државе, на простору тромеђе Босне, Лике и Далмације. Џемат кнеза Вукосава представља сведочанство њиховог присуства у том крају након миграција. Иако у дефтерима није забележено село под именом Угарци, могуће је да је тај топоним настао накнадно, као последица присуства истоимене заједнице. Присуство Угарака истовремено у нахијама Зрмања и Попина Александар Маринковић : „Попис Клишког санџака из 1550. године (Зрмања и Попина)“, Портал Порекло, 2012., као и у нахијама Островица и Истрија Островица Александар Маринковић : „Попис Клишког санџака 1550. године – Нахије Островица и Истрија Островица“, Портал Порекло, 2012., указује на могући правац њиховог кретања из Херцеговине ка северозападу, преко Западне Босне, према северној Далмацији.
У нахији Зрмања и Попина, у оквиру џемата кнеза Вукосава, сина Вукмана Угарка, у мезри Лишти забележен је Степко, син Угарка. Oвај податак је значајан као потврђен пример употребе имена Угарко у функцији личног, односно патронимичког имена.
Иако је Вукосав означен као кнез нахија Зрмања и Попина, његов џемат обухвата и насеља у суседној нахији Островица, што указује да се заједница којом је управљао није строго придржавала административних граница. Реч је о већој заједници организованој под јасним старешинством примићура и кнеза. Џемат кнеза Вукосава у нахији Островица обухвата села Стара Билина, Покрвеник са Измиштицом и Пркли (Пркље).
Насеља у џемату кнеза Вукосава, сина Вукмана Угарка (попис 1550. године)
Стара Билина (данас Бјелина) — 6 кућа
- Вукдраг, син Николе
- Вукобрад, син Радонића
- Марко, син Милића
- Радивој, син Радосава
- Љубинко, син Мркишића
- Марко, син /непрочитано/
Покрвеник са Измиштицом (данас Модрино Село) [нп. 1] — 9 кућа
- Никола, син Вукића
- Драгић, син Тврдка
- Иван, син Степана
- Добравац, син Радоја (баштина Добравца Радојева, у руци Хасана, кројача)
- Никола, син Миранка (?)
- Радивој, син Степана
- Лукач, син Ковиле
- Владко, син Дубравчића
- Вук, син Вукмира
Пркли (данас Пркље, дио села Ервеник) — 5 кућа
- Цветко, син Вукмира
- Нико, син Милана
- Радивој, син Владка
- Радосав, син Степана
- Радосав, син Радојине (баштина Радосава Радојине, у руци Николе, сина Радојине)
Угарци у млетачким архивима
У чланку Кристијана Јурана „Морлаци у Шибенику између Ципарскога и Kандијског рата (1570–1645)” обрађено је присуство влашких заједница у околини Шибеника током млетачке управе. У оквиру тог истраживања, сазнајемо да су Морлаци катуна Угарака насељавали места Биовичино Село, Колашац, Нунић, Покрвеник и село Угарак код Грахова Kristijan Juran : „Morlaci u Šibeniku između Ciparskoga i Kandijskog rata (1570–1645)“, 2015..
Угарци се у више наврата помињу у табели у прилогу чланка:
- Биовичино Село – de Ugarzi, morlaco della villa Biouicina
- Kолашац – morlacho de Ugarzi della villa Colazaz
- Нунић – Ugarci
- Покрвeник – tutti Morlachi della villa Pocrounich ouero Ugarci
- Грахово – dalla villa de Ugarach de Grahouo
- Без прецизиране локације – Ugarci (вероватно област Згарци)
Списак породица повезаних са Угарцима наведених у чланку Кристијана Јуарана из 2015. године, према млетачким изворима са краја 16. и прве половине 17. века.
Мудрокапа / Мудрокапић
- Вук Мудрокапић – 1575, Покрвеник
- Мустафа Мудрокапић, син пок. Ивана – 1612 Покрвеник (помиње се као син пок. Ивана), 1616, Покрвеник
- Махмут Мудрокапа – 1640, вероватно област Згарци
Раичевић / Дубчић
- Вујица Раичевић – 1601, Угарак (Грахово)
- Лазар и Тома Раичевићи, синови Раича Дубчића – 1608, 1626, 1638, вероватно област Згарци; 1616, Покрвеник
- Хусаин, син Раича Дубчића [нп. 2] – 1608, вероватно област Згарци; 1616, Покрвеник
Кордић
- Милак Кордић – 1601, Угарак (Грахово)
Влатковићи
- Трњена (Targnena), удовица Радака Влатковића и њен син Раич – 1608, вероватно област Згарци
- Вуица Влатковић – 1608, вероватно област Згарци; 1612, Нунић
- Вукић Влатковић – 1612, Нунић; 1616, Покрвеник
- Миховил, син Вуице Влатковића – 1616, Покрвеник
- Михајло и Радоје, синови пок. Вуице Влатковића – 1631, Покрвеник; 1638, вероватно област Згарци
- Вук, син пок. Вукића Влатковића – 1638, вероватно област Згарци
- Јован, нећак Радака Влатковића – 1631, Нунић; 1638, вероватно област Згарци
Цетињанин
- Радивој Цетињанин – 1612, Биовичино Село
- Радивој и Петар Цетињанин – 1616, Покрвеник
- Павко и Рађен (Ragen), синови Херака Цетињанина – 1612, Биовичино Село; 1631, Колашац (као синови пок. Херака)
- Рађен (Ragnen / Ragien) Цетињанин – 1616, Покрвеник (син Херака); 1638, 1640 Биовичино Село (1640, као харамбаша)
- Радоња, син Вукмана Цетињанина – 1616, Покрвеник; 1638, вероватно област Зграци (као син пок. Вукмана)
- Којадин, син пок. Радивоја Цетињанина – 1631, Биовичино Село
- Раин, син пок. Херака Цетињанина – 1638, вероватно област Зграци (Раин је вероватно Рађен)
- Вушко, син пок. Петра Цетињанина – 1638, вероватно област Зграци
- Јован, син пок. Радивоја Цетињанина – 1638, вероватно област Зграци
- Јован Цетињанин – 1638, Биовичино Село (као харамбаша); 1640, Биовичино Село
Хераковић
- Лазар, син Петра Хераковића – 1608, вероватно област Зграци; 1616, Покрвеник; 1631, Колашац (као син пок. Петра)
- Раин Радановић, нећак пок. Петра Хераковића – 1631, Колашац
- Петар Хераковић – 1638, вероватно област Зграци (наведен као покојник)
Сушић
- браћа Божитко и Вушко Сушић – 1608, вероватно област Зграци (као браћа)
- Божитко Сушић – 1631, Колашац
- Вушко Сушић – 1612, Нунић; 1631, Колашац; 1640, вероватно област Зграци (наведено Susich)
- Вукмир Сушић – 1612, 1616, Покрвеник
- Пријо (Prigio) Сушић – 1616, Покрвеник
- Радивој, нећак Божитка Сушића – 1638, вероватно област Зграци
- Лука, син Вушка Сушића – 1638, вероватно област Зграци
- Радивој Сушић – 1640, Биовичино Село
- Петко Сушић – 1640, Биовичино Село
Синобадовић / Драгић
- браћа Цвитко и Петко Синобадовићи – 1608, вероватно област Згарци
- Цвитко Синобадовић – 1612, Покрвеник; 1638, вероватно област Зграци (као покојник)
- Петко Синобадовић – 1616, 1631, Покрвеник
- Стјепан Синобадовић – 1608, вероватно област Зграци; 1612, 1616, Покрвеник
- Радул Синобадовић – 1612, 1616, Покрвеник (1616 као Sinobaglieuich)
- Радашин Синобадовић – 1612, Покрвеник
- Вуин Драгићевић, син пок. Драгића Синобадовића – 1612, 1616, Покрвеник
- Радман Синобадовић – 1640, вероватно област Зграци
Ивановић
- браћа Чул (Zul) и Вуин Ивановићи – 1608, вероватно област Зграци
- Вуин Ивановић – 1612, Покрвеник
- Вукеља, удовица пок. Раича Ивановића – 1612, Покрвеник
- Миљен, син Вучина Ивановића – 1616, Покрвеник
Стилић
- Абрам Стилић – 1608, вероватно област Зграци; 1638, вероватно област Зграци (као син пок. Ивана)
- Милош Стилић – 1608, вероватно област Зграци; 1612, Нунић; 1616, Покрвеник
- Иван Стилић – 1616, Покрвеник
- Стјепан Стилић – 1638, вероватно област Зграци
Вучедуковић / Вучедушевић
- Раосав Вучедуковић / Вучедушевић [нп. 3] – 1608, вероватно област Зграци; 1612, Покрвеник
- Рајко Вучедушевић – 1616, 1631, Покрвеник; 1638, вероватно област Зграци
Лулић
- Вукас Лулић [нп. 4] – 1608, 1638, 1640 вероватно област Зграци (1640 као Сулић); 1612, Нунић (као Сулић); 1616, Покрвеник
- Стјепан Лулић – 1608, вероватно област Зграци; 1612, Нунић; 1616, Покрвеник
Вулић
- браћа Иван и Раосав Вулићи – 1608, вероватно област Згарци
- Иван Вулић – 1612, Покрвеник; 1631, Колашац
- Пријо, син Раосава Вулића – 1616, Покрвеник
- Милашин, син Милашина Вулића – 1638, вероватно област Зграци
Скоротић / Скоротина
- Вукосав Скоротић (Scorotich) – 1608, вероватно област Зграци
- Вукобрат, син пок. Петка Скоротине (Schorotine) – 1612, Нунић
- Марко, нећак Вукосава Скоротића – 1631, Покрвеник (као нећак пок. Вукосава); 1638, вероватно област Зграци
Дубравић / Дубровчић
- Вуин Дубравић / Дубровчић – 1612, 1616, Покрвеник (1612 као Дубравић, 1616 као Дубровчић)
Петковић
- Петар, син пок. Павка Петковића – 1612, Покрвеник
- Малеш, син пок. Радована Петковића – 1626, 1638, вероватно област Зграци
- Малеш и Вујин, синови пок. Радована Петковића – 1631, Покрвеник
- Шуљ (Sugl) Петковић и његов нећак Раосав – 1631, Покрвеник
- Миљен, син Вујина Петковића – 1638, вероватно област Зграци
- Чул (Ciul) Петковић – 1640, вероватно област Зграци
Биовичић
- Дамјан Биовичић – 1624, Биовичино Село
Медошевић
- Радоје / Радој Медошевић – 1638, 1640, Биовичино Село
- Миховил, син Вушка Медошевића – 1638, Биовичино Село
- Милак, син Вушка Медошевића – 1640, Биовичино Село
Видовић / Остојић
- Петар, син Андрије Видовића – 1642, Покрвеник
- Андрија Остојић пок. Вида – 1643, Покрвеник
Остала презимена
- Стрилић: Којадин, син пок. Петра Стрилића – 1612, Нунић
- Петровић: Лазар Петровић – 1612, Покрвеник
- Радаковић: Раич Радаковић – 1612, 1631, Нунић; 1616, Покрвеник; 1638, вероватно област Зграци (наведено Raiz)
- Тодорић: Огњен пок. Марка Тодорића – 1612, Покрвеник
- Марковић: Стипанац Марковић – 1626, 1638, 1640, вероватно област Згарци
- Радановић: Рађен (Radgien) Радановић – 1638, вероватно област Згарци
- Скоробуха: Марко, нећак Вукосава Скоробуха – 1638, вероватно област Згарци
- Ковачевић: Шимун Kовачевић пок. Петра – 1643, Покрвеник
Напомена: Код Јурана се у вези са Лазаревићима наводи Биовица као територија Обровца (morlachi da villa Biouizza territorio di Obrouazzo), што се не уклапа у иначе познату локацију Биовичиног Села, које су населили Угарци. То отвара питање да ли је реч о другом топониму или о могућој административној грешци у извору.
У Млетачком катастру из 1709. године за подручје Горњег котара помиње се презиме Угарак на више места. У месту Коларина забележен је Радован Угарак, док се у селу Крушево наводи Јанко Угарко, син покојног Вуце. Јанко је живео у домаћинству које је бројало 11 особа, од којих су четворица били способни за оружје. Према попису, породица је поседовала 8 честица земље укупне површине 13 кампи и 3 таволе (око 4,75 хектара), као и 4 коња, 4 вола за вучу, 10 крава, 10 телади и 100 комада ситне стоке. Према венецијанским мерама, домаћинство Јанка Угарка у Крушеву поседовало је земљу површине приближно 5,7 хектара Marko Rimac, Zadarsko okružje na Mletačkom katastru iz 1709. godine: Treći dio – Gornji kotar, Državni arhiv u Zadru, Zadar, 2012.. Радован Угарак, син покојног Радоја, пописан је у месту Коларина у оквиру Средњег котара, заједно са својом породицом – супругом, сином и две ћерке Marko Rimac i Goran Mladineo, Zadarsko okružje na Mletačkom katastru iz 1709. godine – Drugi dio: Srednji kotar, Državni arhiv u Zadru, Zadar, 2012. нп. 1[нп. 5] .
Према подацима са портала Acta Croatica, у Хрватској данас живи око 10 особа с презименом Угарак, распоређених у шест домаћинстава. Средином прошлог века тај број је био око 20, што указује на смањење популације носилаца овог презимена за приближно 50% Acta Croatica, Ugarak – Prezime, link: https://actacroatica.com/hr/surname/Ugarak/ (приступљено 31. марта 2025).
Везе између херцеговачких Угарака и оних са тромеђе Босне, Лике и Далмације
Трагови повезаности између племена Угарака у Херцеговини и заједнице Угарака на тромеђи Босне, Лике и Далмације могу се уочити на више основа. Први траг је топонимски, постојање села Угарци код Требиња и села Угарци код Босанског Грахова.
Други траг односи се на Сушиће, које се до данашњих дана помињу у селу Угарци код Требиња, а који се јављају у пописима у 17. веку у оквиру заједнице Угарака у Далмацији. Од овог племена потичу данашње Шуше, које су присутне у местима Колашац, Нунић и Бјелина.
Трећи важан траг односи се на род Модрокапића, који се појављује у изворима са обе стране тог миграционог пута. У Херцеговини се 1371. године, у дубровачким изворима, помиње Ostoya Modrocapich као члан групе влаха оптужених за пљачку. Дефтер из 1530. године бележи село под називом Mudrokaya/Modrakaya у нахији Љубомир, а у дефтеру из 1701. године на истом подручју се наводи насеље Модрокапа/Мудрокапа, у непосредној близини села Горња Туран и данашњих Угарака код Требиња. Са друге стране, у Далмацији се село Покрвеник у 17. веку назива Модрино Село, управо по породици Модрокапић која је тада била део заједнице Угарака у том крају. Ово додатно повезује херцеговачке и далматинске огранке исте заједнице.
Према истраживању Есада Куртовића, главно насеље гране Срациновића из племена Плишчића у 15. веку било је село Модрић. Срациновићи се у изворима помињу као in Modriçu in catuna Seraçini и homines de Voxa Sracinouigh de Turani. На основу ових података, Куртовић закључује да се насеље Модрић налазило у близини Турана. Са друге стране, у османском дефтеру из 1701. године у нахији Љубомир бележи се насеље под именом Модрокапа/Мудрокапа, непосредно након села Горњи Туран. Иако директна идентификација није потврђена, с обзиром на близину Турана у оба случаја, постоји могућност да се ради о истом насељу. Данашњи заселак Модрић поред села Грбеши би могло представљати некадашње насеље Модрокапа.
Могуће разлике између херцеговачких Угарака и заједнице Угарака на тромеђи Босне, Лике и Далмације
Иако су утврђене везе између херцеговачких Угарака и оних са тромеђе Босне, Лике и Далмације, могуће је да између ових двеју заједница постоје значајне разлике. У Далмацији је, након сеоба, формирана хетерогена заједница састављена од више племена различитог порекла, што потврђују и недавна генетска истраживања. Насупрот томе, у Херцеговини се ради о хомогенијој племенској структури сачињеној од сродних родова. До ове разлике је могло доћи услед начина миграције, те је могуће да су Угарци предводили сеобу у којој су учествовала и друга херцеговачка племена, везана за сточарство, али не нужно истог порекла. У том смислу, назив „Угарак“ у Далмацији би се пре односио на доминантног члана тог рода који је предводио заједницу и касније постао кнез у нахији, него на директну миграцију целокупне херцеговачке заједнице. Према овом доминантном члану заједница Угарака у Далмацији је могла добити име.
Сродни чланци
Напомене
[нп. 1] Иако је у досадашњој литератури често долазило до мешања, место Покрвеник не треба поистовећивати са селом Покровник код Дрниша. На основу теренске идентификације Гојка Суботића и уз подршку локалног усменог предања, Покрвеник одговара данашњем локалитету Црвене њиве, а налази се у близини села Бјелина. Овај микротопоним се јавља и у османском попису Клишког санџака из 1574. године, али је том приликом, вероватно због неразумевања оригиналног значења, преведен као „Мокре њиве“. Угарци су у овом крају обухватали више мањих насеља, а у 17. веку та област почиње да се означава именом Згарци. У чланку Кристијана Јурана, поред Покрвеника, помињу се и појединци означени једноставно као Угарци, без навођења конкретног села, што заправо представља уопштавање географске локације, односно упућује на шири простор око Покрвеника, у којем је, према изворима, постојало више насеља у саставу исте заједнице.
[нп. 2] Раич се у изворима помиње под различитим облицима презимена — као Дубчић 1616, Дунчић 1626. и Дубичић 1638. Лазар и Тома Раичевићи, синови Раича Дубчића, наведени су 1626. године у Угарцима (вероватно област Зграци) као синови покојног Раича.
[нп. 3] Раосав се 1608. године наводи под обликом презимена Вучедуковић (Vuceducouich), а 1612. године као Вучедушевић.
[нп. 4] Вукас се у изворима појављује као Лулић 1608, 1616. и 1638. године, а као Сулић (Sulich) 1612. и 1640. године. Обзиром на поклапање личног имена, временског оквира и контекста, с великом вероватноћом реч је о истој особи.
[нп. 5] У Млетачком катастру за подручје Далмације из 1709. године, користио се посебан систем мерења површине земљишта. Према том систему: 1 кампа ≈ 3.655 m² = 4 кварте = 840 тавола, 1 кварта ≈ 914 m² = 210 тавола и 1 тавола ≈ 4,3524 m². Мерни систем је заснован на такозваном падованском кампу, који је коришћен као стандард у млетачкој администрацији ради уједначавања катастарске евиденције у прекоморским територијама попут Далмације. Млетачки провидури додељивали су пребезима бесплатна земљишта у пограничним крајевима, обично по 2 кампа по мушкој глави, како би их задржали на млетачкој територији и спречили њихов повратак под османлијску власт.