Братство Бубања представља једно од најстаријих документованих средњовековних племена на простору Хума (касније Херцеговине) [нп. 1]. Прво сигурно помињање Бубања датира из 1313. године и везује се за простор Херцеговине у време када је овај крај био у саставу Српске краљевине Немањића.
Према истраживањима, катун Бубања се највероватније налазио на северном ободу Поповог поља, у селу Дубљани, где се и данас налази топоним Бубање Бубања, Ранко Р. Бубање — прилог за монографију. Треће допуњено издање. Подгорица: самиздат, 2024..
Поријекло имена Бубања
Бубања као лично име родоначелника катуна: Катун Бубања добио је име по стварном родоначелнику с тим личним именом, Бубањи, што је подржано самим извором из 1313. године где се помиње Милатко, унук Бубање, као и неколико других чланова катуна (Dragatinus Stanisclavich de Catono Bubane). Овај модел је чест у формирању назива катуна у средњем веку (нпр. катун Ненка, катун Прибаца Николића, итд.), где се име оснивача преноси као назив за целу заједницу. Постоје подаци да је име „Бубања“ било распрострањено као надимак или лично име. Потврду за то имамо и у појави имена Бубања Војхнић у Ливну, који се помиње у 14. веку, што говори о употреби тог имена у то време.
Поријекло имена од дубровачке породице (de Bubagna): Постоји могућност да је катун Бубања назван по дубровачкој породици Bubagna, документованој у изворима већ крајем XIII века. На пример, у дубровачким изворима из XIV века помиње се и Laurentius (Ловро) de Bubagna, последњи познати мушки представник дубровачке породице Бубања. Оваква претпоставка подразумева могућност да је један огранак дубровачке породице Бубања, можда услед губитка положаја, или као део ширег процеса колонизације залеђа ради снабдевања града сточарским производима, могао бити насељен у хумском залеђу, где је временом стекао влашки статус у оквиру српске државе почетком XIV века.
Постојање личног имена Бубања као родоначелника катуна не искључује могућност везе са дубровачком породицом истог имена. Употреба личних имена као патронима за племенске заједнице, а затим њихово поновно коришћење као личних имена унутар исте заједнице, позната је и из других примера. Сличан случај забележен је код Угарака, где се у османским дефтерима за нахије Зрмања и Попина помиње Степко, син Угарка. Oвај податак је значајан јер потврђује да је име Угарак прво коришћено као патронимичко (односно као име претка или оснивача заједнице), а затим, неколико генерација касније, појављује се у форми личног имена Угарко.
Етимологија личног имена Бубања
Бубања је старо словенско лично име, потврђено у изворима од 12. до 14. века, које је током касног средњег века готово ишчезло. Данас се среће само у форми презимена или као топоним, док се као крштено или надимачко име више не користи. У питању је карактеристично старо лично име, документовано у различитим друштвеним и географским срединама широм јадранског и динарског простора.
Први поуздани носиоци имена Бубања потичу из редова дубровачке властеле у 12. и 13. веку. Око 1135. године помиње се Бубања, син Ивана Ronçina, као родоначелник касније племићке породице Bubagna. Око 1313. године у дубровачком нотарском документу јавља се катун Бубања, у коме се помиње Милатко, унук Бубање. У Ливну се 1322. године као сведок у даровници бана Младена II Шубића јавља кнез Бубања Војинић. Иако нема доказа да су ове личности међусобно повезане, заједничко им је то што носе исто лично име у различитим слојевима средњовековног друштва.
Порекло имена Бубања није потпуно разјашњено, али постоји неколико етимолошких претпоставки. Најчешће се доводи у везу са словенским глаголом бубњати, у значењу ударати или производити јак звук, па би име означавало „гласну, бучну особу“. У појединим крајевима бубања је такође назив за јако врело. У истом контексту, име би могло имати и апотропејску функцију, као заштитно име од урока, слично именима Вук, Гроздан или Злоје. Друга могућност је да је име Бубања настало од надимка или умањенице Буба, при чему би Бубања могло значити „син Бубе“.
Прво помињање катуна Бубања у дубровачким изворима
У дубровачким нотарским изворима из 1313. године помиње се катун Бубања (лат. de catono Bubane), као организована сточарска заједница која је у том тренутку била у контакту са дубровачким трговцима кроз позајмице и трговину. У документу се наводи и да је један од чланова катуна, Милатко, био унук катунара по имену Бубања, по коме је читава заједница добила име. Испод доносимо фотографију оригиналног дубровачког нотарског записа из 1313. године са транскрипцијом текста ред по ред, ради бољег праћења и разумевања извора.
 |
 |
Препис оригиналног текста:
Die XXVI februarii, Millaticus nepos de Bubagna, Lipposclauus frater Danilli Popouich, Bratosclauus Manueuich, Dragotinus Stanisclauich de catono Bubana sunt confessi et contenti se debere, dare et soluere Marino de Mascana perperos VI et grossos VII usque ad tres septimanas proximas in pena de aptagi de misericordia ad omnes simul et quemlibet ipsorum se tenendo in parte et in totum sicut dicto Marino placuerit. Renunciantes omnibus legibus etc.
Следи превод оригиналног документа из дубровачког архива у коме се помињу Бубање Државни архив у Дубровнику, Aptai de misericordia, 48, 1, fol. 24 – 26. II. 1313; превод др Невен Исаиловић:
Дана 26. фебруара 1313. године, Милатко, унук Бубање (Millaticus nepos de Bubagna), Липослав, брат Данила Поповића, Братослав Манујевић, Драгатин Станиславић, сви из катуна Бубања (de catono Bubana), признају и обавезују се да ће дуговати, дати и платити Марину де Маскана шест перпера и седам гроша у року од три седмице, под казном на милост повериоца (aptaga), што важи за све њих заједно и за сваког појединачно. Исплата може бити у деловима или у целости, како буде одговарало реченом Марину. Дужници се одричу свих закона који би могли поништити дуг.
Овај документ сведочи не само о старини братства Бубања, већ и о постојању племенских организација и катуна у Хуму у време Српске државе. Катун Бубања представља пример заједнице са влашким правним статусом карактеристичним за средњовековно српско право, при чему се управо оваква организација живота и положај катуна касније преносе и задржавају у оквиру средњовековне Босанске државе. Важно је нагласити да се катун Бубања помиње више од једног века пре него што ће се у Хуму појавити многи познати катуни и племена из времена Босанске државе. Управо због тога Бубање заузимају посебно место у историји Херцеговине као једно од најраније документованих племена.
Помињање Бубања у османском дефтеру из 1701. године
У османском попису села и земље санџака Крка, Клиса и Херцеговине, ослобођених од Млетачке Републике 1701. године, помиње се име Шурко Бубања [нп. 2] у местима Горња и Доња Крушевица Хафизовић, Фазилета. „Попис села и земље санџака Крка, Клис и Херцеговине, ослобођених од Млетачке Републике 1701. године“. Загреб: СКД Просвјета, 2016.. Та места налазе се недалеко од села Дубљани, у чијој близини постоји топоним Бубање, који се традиционално доводи у везу са овим братством. Посебно је значајно што се исто, иначе врло ретко презиме Бубања, јавља на истом географском простору готово четири века након његовог првог помињања у дубровачким изворима из 1313. године. Ово нам говори о вероватном континуитету присуства братства Бубања на простору Херцеговине од средњег века до османског периода.
Назив Шурковићи, као заселак у Крушевици, изведен је од поменутог личног имена Шурко Бубања. У делу „Бубање: прилог за монографију“ се наглашава да су Шурковићи велика грана братства Бубања у данашњим Бубањама. Такође, родослов указује на то да је један од унука Шурка добио име по деди, што указује на континуитет употребе овог ретког имена унутар породичне традиције.
Миграције Бубања након 1703. године и формирање огранака братства
У Крушевици су 1701. године пописане три породице: Шурка Бубање, Јована и Ђурине. Иако презимена Јована и Ђурине нису забележена, каснији подаци показују да су од Јована настали Ралевићи у Калудри, док је од Ђуриновог сина Марка, који се око 1730. године потурчио и одселио из Качмора у Туцање, настало муслиманско братство Шаботићи.
До миграције ових породица из Херцеговине долази после Морејског рата (1684–1699) у време нестабилности и честих немира у Херцеговини и Црној Гори. Посебно важан догађај био је убиство Реџеп-паше Шеића 1703. године у Дробњацима Владимир Ћоровић, Историја Срба, пројекат Растко, приступљено 2025. године, https://rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/6_10.html. Управо у време немира које је изазвао овај догађај у подручју од Требиња до Никшића, Шурко Бубања напушта Крушевицу и преко Бјелопавлића прелази у Полимље (данашњу Црну Гору), те се заједно са поменутим Ђурином насељава у Качмору (данашње село Бубање код Берана). Шурко је имао три сина: Радована, Тодора и Петра, и сматра се родоначелником данашњег разгранатог братства Бубања.
Према претпоставци коју су сами Бубање изнели током свог истраживања порекла, породица Бубоња у Голубић код Книна води порекло од Тодора Бубање. Ова веза се учинила могућом након што је у млетачком попису Голубића с почетка 18. века пронађено име Павише Бубање, за ког се претпоставља да би могао бити Тодоров син. Међутим, према подацима Саве Накићеновића, Бубоње су се у Голубић доселиле већ у 17. веку Накићеновић, Сава. Книнска крајина: насеља и поријекло становништва., а скорија генетска истраживања, иако су показала припадност истој хаплогрупи, су утврдила значајну генетску удаљеност између породица Бубања и Бубоња. Од Петра који је отишао у Баошиће настале, данас малобројне, Бубање у Грбљу. Главна линија Бубања у Бубањама потиче од Шурковог сина Радована. Његови синови: Шурко, Петар, Која и Милован су основали четири огранка: Шурковиће, Петровиће, Којиће и Миликиће/Мијаиловиће.
Данас потомци Бубања живе у Бубањама, Грбљу, Вранешкој долини, Међанима, Тријебинама, као и широм Европе, Русије, Америке, Новог Зеланда и Аустралије.
Напомене
[нп. 1] У време када се катун Бубања први пут помиње у изворима (1313), област се у историјским документима називала Хум, што је био званичан назив у српским и дубровачким изворима. Назив Херцеговина почиње да се користи тек од средине 15. века, након што је војвода Стефан Вукчић Косача узео титулу "херцега од Светог Саве", а његове области постале познате као земља херцега или Херцеговина.
[нп. 2] У преводу дефтерског записа име је првобитно прочитано као Јурко (или Божко) Бубања, али је након накнадне анализе стручњака указано на могућност да је реч заправо о Шурку Бубањи. Наиме, због природе арапског писма које су Османлије користиле у службеној администрацији, разлике између слова Ш, Б и Ј зависе од броја и положаја дијакритичких тачака. Ако су тачке изостављене, што је честа пракса код добро познатих имена, отвара се простор за алтернативна читања. И др Татјана Катић и Фазилета Хафизовић потврђују да се у овом случају ради о могућој грешци писара или преводиоца, те да је име Шурко Бубања сасвим вероватно оригинално читање.