Голубић

Недалеко од Книна, у северној Далмацији, налази се село Голубић, место са богатом прошлошћу и препознатљивом традицијом. Смештено је уз реку Бутижницу, на горњем току Крке, у живописној котлини окруженој брдима. Голубић је од Книна удаљен пет до девет километара и данас припада Шибенско-книнској жупанији у Републици Хрватској.

Историја овог села сеже још у средњи век, када се његово име први пут јавља у историјским изворима. У самом селу налази се православна црква посвећена Светом архиђакону Стефану, подигнута још 1462. године. Крајем 17. века, црква је накратко била и седиште далматинског епископа Василија Првог. И данас, сваког 15. августа, на дан преноса моштију Светог Стефана, у Голубићу се одржава традиционални сабор и сеоски сајам, окупљајући бројне мештане и потомке овог краја.

Голубић је остао упамћен и по једном од најзначајнијих српских просветитеља, Доситеју Обрадовићу, који је 1774. године у селу радио као учитељ. Село је такође било познато по производњи капулице (младог црног лука), која се овде узгајала за расад и продавала широм околине.

До рата деведесетих година прошлог века, Голубић је био претежно српско село. Према попису из 1991. године, у селу је живело 1.424 становника, од којих је већина била српске националности. Током хрватске војне акције Олуја 1995. године, готово целокупно српско становништво напустило је село. Последњих деценија, у Голубићу су насељене бројне хрватске породице из централне Босне, што је значајно изменило етничку структуру овог места.

Историја и прва помињања

У народу се до данас сачувало предање које приповеда како је село Голубић код Книна добило своје име. Према тој причи, давно, у старини, живео је један богати краљ у Косову Пољу. Имао је велике дворове и две кћери, лепе као „сјајне данице“. Једној је било име Даница, а другој Голубица. Када је дошло време да им одреди мираз, краљ је Голубици, као прћију, даровао најлепши крај у Книнском пољу. Голубица је дошла у тај крај, засновала своје дворе и преуредила земљу у прави врт и перивој. Народ каже да је управо по њој, најпре двор, а потом и цело насеље, добило име Голубић Порекло становништва – село Голубић (Книн), Портал Порекло, објављено 2. јуна 2012. године. Доступно на: https://www.poreklo.rs/2012/06/02/poreklo-prezimena-selo-golubi%C4%87-knin (приступљено 12. априла 2025)..

Назив Голубић код Книна спомиње се у историјским изворима још у првој половини 16. века. У османским пописима из периода 1528–1530. године Голубић се помиње као засебно насеље у оквиру нахије Косово, заједно са суседним селима Блаца и Форчић. Ово представља најранији познати писани траг имена Голубић који можемо довести у везу са данашњим селом.

У историјским изворима, у овом крају се помиње утврђено насеље из раног средњег века под именом Бутина Вас, које се вероватно налазило у непосредној близини данашњег Голубића. У попису из 1574. године Голубић и Блаца се наводе као засебна насеља, док се Бутина Вас и Комалић спомињу као мања насеља или локалитети у њиховој околини. До 1604. године, Голубић се помиње заједно са Доњом Васи и Комалићем као једна административна целина, док Блаца остаје посебно село. Током 18. века, називи Бутина Вас, Доња Вас, Комалић и Блаца постепено се све ређе појављују у изворима, док се име Голубић устаљује у том периоду Ivan Josipović i Ante Uglešić: Golubić kod Knina – važan lokalitet za hrvatski rani srednji vijek, Ars Adriatica, бр. 11, 2021, стр. 11–30. Доступно на: https://hrcak.srce.hr/en/269705 (приступљено: 6. април 2025)..

Иако се већина данашњег српског становништва у Голубићу доводи у везу са великим сеобама крајем 17. и почетком 18. века, историјски извори указују на знатно раније присуство православних хришћана у овом крају. Најзначајнији доказ за то је црква Св. архиђакона Стефана, подигнута 1462. године, која сведочи да је у Голубићу постојала организована православна заједница већ у 15. веку. Њено подизање указује не само на постојање сталног становништва, већ и на његов верски, економски и културни капацитет. Доласком нових породица у 17 и 18. веку, ова заједница је обновљена и ојачана, али није основана изнова, већ је наследила постојећу духовну и културну традицију која сеже дубоко у прошлост.

Након продора Османлија у Далмацију у 16. веку, област Книна је више од једног века била под турском влашћу. Након Великог бечког рата (крајем 17. века) и потискивања Османлија, ово подручје долази под власт Млетачке Републике и Хабзбуршке Монархије. Управо у том периоду (крај 17. и почетак 18. века) долази до насељавања великог броја православних Срба из разних крајева Босне и Херцеговине у опустела далматинска села. Голубић су населиле породице које су прешле Динару из Босанске Крајине, по сведочанствима хроничара, највећи број голубићких родова води порекло из Босне​. Конкретно, значајан део староседелачких фамилија потиче са подручја Змијања (околина Бања Луке) одакле су се доселили крајем 17. века​ Александар Бачко: Три сродне голубићке породице, 26 октобра, 2015. Тако је један већи род у Голубићу, који данас обухвата презимена Станчевић, Шљивар и Јерковић, заједничког порекла са Змијања и сви славе исту славу, Светог Алимпија​.

Током 18. века Голубић је био једно од већих и напреднијих српских села у Северној Далмацији. У аустријско време (после пада Млетачке Републике 1797) село припада Војној крајини, Книнској регименти. У другом делу 18. века, Голубић се истиче и на пољу просвете када је Доситеј Обрадовић, знаменити српски просветитељ и књижевник, боравио у Голубићу као учитељ око 1764. године​. Према предању, Доситеј је у једној кући у селу описменио локалну децу и народ, а та кућа је касније обновљена и на њој је постављена спомен-плоча у знак сећања на Доситејев боравак​.

У 19. и почетком 20. века село је било део Аустроугарске Цивилне Хрватске (од укидања Војне крајине 1881) и затим Краљевине Југославије. Према првим модерним пописима, Голубић је 1857. године имао 1578 становника, да би до 1953. број порастао на 2405​. Становништво је углавном било српско и православне вере, око 1920. године све породице у селу биле су православне, осим једне римокатоличке. Изузетак је била породица Шимић, једина католичка у месту​. У Голубићу је између два светска рата постојала основна школа, а становници су се бавили пољопривредом (нарочито сточарством и гајењем поврћа).

Народна ношња

Голубић је познат по богатом културном наслеђу и очуваним народним обичајима. Као типично динарско село, вековима је неговало традиционалну народну ношњу и фолклор специфичан за северну Далмацију. Етнографи сврставају ношњу Голубића у варијанту динарског типа одевања, карактеристичну за просторе Лике, Северне Далмације и западне Босне.

За више информација видјети: Ношња у книнском селу Голубић

Сабор на Пренос моштију Св. Стефана

Сабор 15. августа је највећи годишњи догађај у селу​. Тада се поред цркве окупи неколико стотина људи, поред мештана, ту су и бивши голубићки Срби који допутују из разних крајева, као и понеки Хрвати пореклом из Босне чија је родбина населила село па дођу у госте. Након литургије, одржава се вашар са продајом традиционалних производа (мед, ручни радови, играчке за децу), а приређује се и народно весеље уз песму, гајде и тамбурице. Овај сабор има дубоке корене, још у 19. веку су га посећивали трговци из Книна и Дрниша, а одржао се чак и у неким ратним годинама у скромнијем облику. За многе расељене Голубићане, августовски долазак на сеоску славу представља прилику да обнове везе са родним крајем и сретну старе комшије.

Демографија

Историјски гледано, Голубић је спадао у већа села у книнској крајини. Након већ поменутог максимума око 2400 људи 1950-их, становништво је опадало: попис 1981. регистровао је 1617 становника. 

У сљедећој табели су дати подаци о броју становника од 1857. до 1953. године Државни завода за статистику Републике Хрватске: Насеља и становништво РХ од 1857-2001. године, Загреб, 2005:

Пред сам рат 1991. у селу је живело 1424 лица​. Етнички састав је деценијама био претежно српски, а према попису 1991, од 1424 становника било је 1.389 Срба (97,5%), затим 17 Хрвата, 1 Југословен и неколико осталих​. Ови Срби су углавном били староседеоци, потомци давно насељених крајишких породица.

У сљедећој табели наведени су подаци из пописа становништва опредијељених по народностима, вршених у ФНРЈ, односно СФРЈ од 1961. до 1991. године Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ, попис становништва 1961. године.Савезни завод за статистику и евиденцију СФРЈ, попис становништва 1971. године.Савезни завод за статистику и евиденцију СФРЈ, попис становништва 1981. године.Савезни завод за статистику и евиденцију СФРЈ, попис становништва 1991. године.:

Демографске промене након 1995. године

Демографска слика драстично се променила 1995. године. После егзодуса српског становништва у августу 1995, село је практично опустело. Хрватске власти су затим организовале насељавање породица хрватских избеглица из централне Босне у напуштене куће у Голубићу​. Према попису 2001. у селу је тада живело 654 становника​, што је знатно мање него пре рата Република Хрватска: Државни завод за статистику, попис становништва 2001. године. (http://www.dzs.hr/). Током 2000-их година дошло је до делимичног повратка избеглих Срба, па је попис 2011. забележио пораст на 1029 становника​. Ипак, етничка структура више није била као некад те су Срби чинили мањину, док је већина нових становника била хрватске националности досељена из Босне Srpsko narodno vijeće (SNV): Zločini nakon Oluje – Golubić, доступно на: https://snv.hr/en/zlocini/golubic (приступљено: 6. април 2025).​. Последњи попис 2021. показао је поново пад броја становника када је у Голубићу живело око 660 људи. Данас већину становништва чине Хрвати, уз заједницу повратника Срба која је махом старије животне доби.

Презимена из Голубића

Страдање цивила у августу 1995. године

Током рата у Хрватској, село Голубић било је део Републике Српске Крајине. У августу 1995. године, у оквиру хрватске војне операције Олуја, већина мештана српске националности је напустила село, крећући се у колонама према Србији. Ипак, неколико десетина углавном старијих лица остало је у селу, неспремно или неспособно да се евакуише. Према подацима Српског народног вијећа и извештајима организација за људска права, 6. августа 1995. године, у Голубићу је убијено 18 српских цивила, међу којима су били и жене и мушкарци у поодмаклим годинама живота Srpsko narodno vijeće (SNV): Zločini nakon Oluje – Golubić, доступно на: https://snv.hr/en/zlocini/golubic (приступљено: 6. април 2025)Portal Novosti (SNV): Zločini i žrtve – Golubić, доступно на: https://portalnovosti.com/zlocini-i-zrtve (приступљено: 6. април 2025)Amnesty International: Croatia: Briefing to the UN Committee against Torture, EUR 64/001/2004, доступно на: https://www.amnesty.org/en/documents/eur64/001/2004/en (приступљено: 6. април 2025).Fond za humanitarno pravo: Registar ubijenih i nestalih Srba u Hrvatskoj 1991–1995, Београд, 2005. (принт/архива).. Убијени су на својим кућним праговима, у двориштима или у покушају да се сакрију. Ови злочини догодили су се након што је село већ било под контролом хрватских снага и у време када више није било активних борбених дејстава. Иако је за овај догађај вођена истрага, до данас нико није правоснажно осуђен, а починиоци су остали неидентификовани Tamara Opačić i Nikola Bajto: Zločini i žrtve – Golubić, портал Novosti, 6. август 2020. Доступно на: https://portalnovosti.com/zlocini-i-zrtve (приступљено: 6. април 2025)..

Галерија

Литература

• Ђуро Џепина, Голубић код Книна – природне одлике и животне прилике; Београд (2005), ISBN 86-907523-0-7
• Јован М. Каблар. Голубић: оаза у Книнској крајини. Београд, 2013
• Јован М. Каблар. Голубић: насељавање, миграција и одрживи повратак. Београд, 2019

Референце