Недалеко од Книна, у северној Далмацији, налази се село Голубић, место са богатом прошлошћу и препознатљивом традицијом. Смештено је уз реку Бутижницу, на горњем току Крке, у живописној котлини окруженој брдима. Голубић је од Книна удаљен пет до девет километара и данас припада Шибенско-книнској жупанији у Републици Хрватској.
Историја овог села сеже још у средњи век, када се његово име први пут јавља у историјским изворима. У самом селу налази се православна црква посвећена Светом архиђакону Стефану, подигнута још 1462. године. Крајем 17. века, црква је накратко била и седиште далматинског епископа Василија Првог. И данас, сваког 15. августа, на дан преноса моштију Светог Стефана, у Голубићу се одржава традиционални сабор и сеоски сајам, окупљајући бројне мештане и потомке овог краја.
Голубић је остао упамћен и по једном од најзначајнијих српских просветитеља, Доситеју Обрадовићу, који је 1774. године у селу радио као учитељ. Село је такође било познато по производњи капулице (младог црног лука), која се овде узгајала за расад и продавала широм околине.
До рата деведесетих година прошлог века, Голубић је био претежно српско село. Према попису из 1991. године, у селу је живело 1.424 становника, од којих је већина била српске националности. Током хрватске војне акције Олуја 1995. године, готово целокупно српско становништво напустило је село. Последњих деценија, у Голубићу су насељене бројне хрватске породице из централне Босне, што је значајно изменило етничку структуру овог места.
Историја и прва помињања
У народу се до данас сачувало предање које приповеда како је село Голубић код Книна добило своје име. Према тој причи, давно, у старини, живео је један богати краљ у Косову Пољу. Имао је велике дворове и две кћери, лепе као „сјајне данице“. Једној је било име Даница, а другој Голубица. Када је дошло време да им одреди мираз, краљ је Голубици, као прћију, даровао најлепши крај у Книнском пољу. Голубица је дошла у тај крај, засновала своје дворе и преуредила земљу у прави врт и перивој. Народ каже да је управо по њој, најпре двор, а потом и цело насеље, добило име Голубић Порекло становништва – село Голубић (Книн), Портал Порекло, објављено 2. јуна 2012. године. Доступно на: https://www.poreklo.rs/2012/06/02/poreklo-prezimena-selo-golubi%C4%87-knin (приступљено 12. априла 2025)..
Назив Голубић код Книна спомиње се у историјским изворима још у првој половини 16. века. У османским пописима из периода 1528–1530. године Голубић се помиње као засебно насеље у оквиру нахије Косово, заједно са суседним селима Блаца и Форчић. Ово представља најранији познати писани траг имена Голубић који можемо довести у везу са данашњим селом.
У историјским изворима, у овом крају се помиње утврђено насеље из раног средњег века под именом Бутина Вас, које се вероватно налазило у непосредној близини данашњег Голубића. У попису из 1574. године Голубић и Блаца се наводе као засебна насеља, док се Бутина Вас и Комалић спомињу као мања насеља или локалитети у њиховој околини. До 1604. године, Голубић се помиње заједно са Доњом Васи и Комалићем као једна административна целина, док Блаца остаје посебно село. Током 18. века, називи Бутина Вас, Доња Вас, Комалић и Блаца постепено се све ређе појављују у изворима, док се име Голубић устаљује у том периоду Ivan Josipović i Ante Uglešić: Golubić kod Knina – važan lokalitet za hrvatski rani srednji vijek, Ars Adriatica, бр. 11, 2021, стр. 11–30. Доступно на: https://hrcak.srce.hr/en/269705 (приступљено: 6. април 2025)..
Иако се већина данашњег српског становништва у Голубићу доводи у везу са великим сеобама крајем 17. и почетком 18. века, историјски извори указују на знатно раније присуство православних хришћана у овом крају. Најзначајнији доказ за то је црква Св. архиђакона Стефана, подигнута 1462. године, која сведочи да је у Голубићу постојала организована православна заједница већ у 15. веку. Њено подизање указује не само на постојање сталног становништва, већ и на његов верски, економски и културни капацитет. Доласком нових породица у 17 и 18. веку, ова заједница је обновљена и ојачана, али није основана изнова, већ је наследила постојећу духовну и културну традицију која сеже дубоко у прошлост.
Након продора Османлија у Далмацију у 16. веку, област Книна је више од једног века била под турском влашћу. Након Великог бечког рата (крајем 17. века) и потискивања Османлија, ово подручје долази под власт Млетачке Републике и Хабзбуршке Монархије. Управо у том периоду (крај 17. и почетак 18. века) долази до насељавања великог броја православних Срба из разних крајева Босне и Херцеговине у опустела далматинска села. Голубић су населиле породице које су прешле Динару из Босанске Крајине, по сведочанствима хроничара, највећи број голубићких родова води порекло из Босне. Конкретно, значајан део староседелачких фамилија потиче са подручја Змијања (околина Бања Луке) одакле су се доселили крајем 17. века Александар Бачко: Три сродне голубићке породице, 26 октобра, 2015. Тако је један већи род у Голубићу, који данас обухвата презимена Станчевић, Шљивар и Јерковић, заједничког порекла са Змијања и сви славе исту славу, Светог Алимпија.
Током 18. века Голубић је био једно од већих и напреднијих српских села у Северној Далмацији. У аустријско време (после пада Млетачке Републике 1797) село припада Војној крајини, Книнској регименти. У другом делу 18. века, Голубић се истиче и на пољу просвете када је Доситеј Обрадовић, знаменити српски просветитељ и књижевник, боравио у Голубићу као учитељ око 1764. године. Према предању, Доситеј је у једној кући у селу описменио локалну децу и народ, а та кућа је касније обновљена и на њој је постављена спомен-плоча у знак сећања на Доситејев боравак.
У 19. и почетком 20. века село је било део Аустроугарске Цивилне Хрватске (од укидања Војне крајине 1881) и затим Краљевине Југославије. Према првим модерним пописима, Голубић је 1857. године имао 1578 становника, да би до 1953. број порастао на 2405. Становништво је углавном било српско и православне вере, око 1920. године све породице у селу биле су православне, осим једне римокатоличке. Изузетак је била породица Шимић, једина католичка у месту. У Голубићу је између два светска рата постојала основна школа, а становници су се бавили пољопривредом (нарочито сточарством и гајењем поврћа).
Народна ношња
Голубић је познат по богатом културном наслеђу и очуваним народним обичајима. Као типично динарско село, вековима је неговало традиционалну народну ношњу и фолклор специфичан за северну Далмацију. Етнографи сврставају ношњу Голубића у варијанту динарског типа одевања, карактеристичну за просторе Лике, Северне Далмације и западне Босне.
За више информација видјети: Ношња у книнском селу Голубић
Сабор на Пренос моштију Св. Стефана
Сабор 15. августа је највећи годишњи догађај у селу. Тада се поред цркве окупи неколико стотина људи, поред мештана, ту су и бивши голубићки Срби који допутују из разних крајева, као и понеки Хрвати пореклом из Босне чија је родбина населила село па дођу у госте. Након литургије, одржава се вашар са продајом традиционалних производа (мед, ручни радови, играчке за децу), а приређује се и народно весеље уз песму, гајде и тамбурице. Овај сабор има дубоке корене, још у 19. веку су га посећивали трговци из Книна и Дрниша, а одржао се чак и у неким ратним годинама у скромнијем облику. За многе расељене Голубићане, августовски долазак на сеоску славу представља прилику да обнове везе са родним крајем и сретну старе комшије.
Демографија
Историјски гледано, Голубић је спадао у већа села у книнској крајини. Након већ поменутог максимума око 2400 људи 1950-их, становништво је опадало: попис 1981. регистровао је 1617 становника.
У сљедећој табели су дати подаци о броју становника од 1857. до 1953. године Државни завода за статистику Републике Хрватске: Насеља и становништво РХ од 1857-2001. године, Загреб, 2005:
1857. | 1869. | 1880. | 1890. | 1900. | 1910. | 1921. | 1931. | 1948. | 1953. |
1578 | 1667 | 1510 | 1707 | 1878 | 2020 | 1879 | 2272 | 2242 | 2405 |
Пред сам рат 1991. у селу је живело 1424 лица. Етнички састав је деценијама био претежно српски, а према попису 1991, од 1424 становника било је 1.389 Срба (97,5%), затим 17 Хрвата, 1 Југословен и неколико осталих. Ови Срби су углавном били староседеоци, потомци давно насељених крајишких породица.
У сљедећој табели наведени су подаци из пописа становништва опредијељених по народностима, вршених у ФНРЈ, односно СФРЈ од 1961. до 1991. године Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ, попис становништва 1961. године.Савезни завод за статистику и евиденцију СФРЈ, попис становништва 1971. године.Савезни завод за статистику и евиденцију СФРЈ, попис становништва 1981. године.Савезни завод за статистику и евиденцију СФРЈ, попис становништва 1991. године.:
Година | Укупно | Срби | Хрвати | Југословени | Остали |
1961. | 2243 | 2137 | 74 | - | 32 |
1971. | 1885 | 1818 | 43 | 20 | 4 |
1981. | 1617 | 1466 | 40 | 105 | 6 |
1991. | 1424 | 1389 | 17 | 1 | 17 |
Демографске промене након 1995. године
Демографска слика драстично се променила 1995. године. После егзодуса српског становништва у августу 1995, село је практично опустело. Хрватске власти су затим организовале насељавање породица хрватских избеглица из централне Босне у напуштене куће у Голубићу. Према попису 2001. у селу је тада живело 654 становника, што је знатно мање него пре рата Република Хрватска: Државни завод за статистику, попис становништва 2001. године. (http://www.dzs.hr/). Током 2000-их година дошло је до делимичног повратка избеглих Срба, па је попис 2011. забележио пораст на 1029 становника. Ипак, етничка структура више није била као некад те су Срби чинили мањину, док је већина нових становника била хрватске националности досељена из Босне Srpsko narodno vijeće (SNV): Zločini nakon Oluje – Golubić, доступно на: https://snv.hr/en/zlocini/golubic (приступљено: 6. април 2025).. Последњи попис 2021. показао је поново пад броја становника када је у Голубићу живело око 660 људи. Данас већину становништва чине Хрвати, уз заједницу повратника Срба која је махом старије животне доби.
Презимена из Голубића
|
|
Страдање цивила у августу 1995. године
Током рата у Хрватској, село Голубић било је део Републике Српске Крајине. У августу 1995. године, у оквиру хрватске војне операције Олуја, већина мештана српске националности је напустила село, крећући се у колонама према Србији. Ипак, неколико десетина углавном старијих лица остало је у селу, неспремно или неспособно да се евакуише. Према подацима Српског народног вијећа и извештајима организација за људска права, 6. августа 1995. године, у Голубићу је убијено 18 српских цивила, међу којима су били и жене и мушкарци у поодмаклим годинама живота Srpsko narodno vijeće (SNV): Zločini nakon Oluje – Golubić, доступно на: https://snv.hr/en/zlocini/golubic (приступљено: 6. април 2025)Portal Novosti (SNV): Zločini i žrtve – Golubić, доступно на: https://portalnovosti.com/zlocini-i-zrtve (приступљено: 6. април 2025)Amnesty International: Croatia: Briefing to the UN Committee against Torture, EUR 64/001/2004, доступно на: https://www.amnesty.org/en/documents/eur64/001/2004/en (приступљено: 6. април 2025).Fond za humanitarno pravo: Registar ubijenih i nestalih Srba u Hrvatskoj 1991–1995, Београд, 2005. (принт/архива).. Убијени су на својим кућним праговима, у двориштима или у покушају да се сакрију. Ови злочини догодили су се након што је село већ било под контролом хрватских снага и у време када више није било активних борбених дејстава. Иако је за овај догађај вођена истрага, до данас нико није правоснажно осуђен, а починиоци су остали неидентификовани Tamara Opačić i Nikola Bajto: Zločini i žrtve – Golubić, портал Novosti, 6. август 2020. Доступно на: https://portalnovosti.com/zlocini-i-zrtve (приступљено: 6. април 2025)..
Галерија
Литература
- Ђуро Џепина, Голубић код Книна – природне одлике и животне прилике; Београд (2005), ISBN 86-907523-0-7
- Јован М. Каблар. Голубић: оаза у Книнској крајини. Београд, 2013
- Јован М. Каблар. Голубић: насељавање, миграција и одрживи повратак. Београд, 2019